ВОЈНА пошта 5266/4. Скопље. Касарна "Маршал Тито", једна од највећих у СФРЈ. Тог августа 1984. стигло је двадесетак "гуштера", будућих противавионаца из свих крајева бивше Југославије. Уз претходну јануарску класу, укупно 50 војника у батерији заједно је одбројавала 457 дана, колико је тада трајао војни рок.

А онда, када се сретну два друга из војске, лако се покрене лавина сећања на дане проведене у маслинастој униформи. Али кад се окупи готово цела класа, после више од три деценије, потпуно је несвакидашњи догађај. Тако је недавно било у Равном Гају код Крагујевца. Исти војници, само 35 година касније!

Драган Ћулафић, класа август 1984, помислио је да би то била сјајна идеја, па је после вишемесечног истраживања, "копања" по именицима и обилажења градова широм старе Југославије, пронашао четрдесетак адреса и контакт-телефона другова са којима је служио војску у Скопљу! Успео је да их окупи на дружењу у шумадијском ресторану. Уз причу и песму провели су незаборавно вече и чврсто обећали једни другима да ће се дружење наставити.

Прочитајте још: Радо брат и сестра иду у војнике

- Са неколико пријатеља из војске нисам ни губио контакт. Поврeмено бисмо се чули, па и виђали. Помислио сам како бих волео да сазнам шта је са осталима, како им сада иде у животу, какви су људи постали - прича Ћулафић. - И прошлог марта почео сам да прикуљпам контакте и редом да зовем. Направио сам списак од 65 људи, са 40 сам контактирао, четворица су умрла, а неки нису могли да дођу, или нису хтели, сматрајући поједине границе непремостивим.

ТОП МАСКОТА СЛИКУ противавионског топа на ком смо се обучавали, као симбол наших војничких дана, одштампао сам на мајицама које сам свим класићима поклонио на сусрету - прича Ћулафић. - Франц је за све донео вино из Словеније, делили су се и привесци. Била је то ноћ за памћење. Имали смо утисaк као да 35 година није ни прошло и наставили смо тамо где смо стали те 1984. године.

Како је проналазио једног по једног другара, сликао би се са њим, а фотографије слао свима у групу коју је направио. Полако је одзив бивао све већи и коначно је договорен сусрет. Како Драган каже, био је то узбудљив и емотиван сусрет. Неки од бивших војника постали су деде, неки се тек оженили, неки су постали професори, неки директори. Али, свима је било лако да се врате и војничке дане, и наставе као да се то пријатељство никада није прекидало. А стигли су и Љубен Упарчески из Велестова код Охрида, Владо Стоилов из Горњег Подлога код Кочана, Ђура из Севојна, из Словеније Шуен Франц...

- Тражио сам их и када сам због посла био у прилици, путовао кроз Неготин, Уб, Крагујевац... Кад бих полаѕио на летовање свраћао сам у Скопље да видим Крста Најденкоског, а у повратку са мора, и на Охрид да пронађем Љубена Упарческог...

Причали су о свему, смејали се, а све се орило од "Ми смо артиљерци, армија нас звала, да чувамо границе и Тита маршала".

- Било је прелепо, обећали смо чврсто да ћемо ово поновити, само на другом месту - прича наш саговорник. - Велики аплауз добио је наш пријатељ Албанац са Косова, када се јавио из Канаде преко скајпа. Доказао је да је велики шмекер и поносан сам на на ту нашу класу и на другарство које смо сачували. Таква војска се више не служи, а ни такви односи, нажалост, више не постоје.

Са дружења у Равном Гају

Франц из Словеније је пресрећан што је дошао, а његова порука то најбоље потврђује:

- Дивно је било, хвала на овоме, враћам се и док путујем поново преживљавам све што сам доживео. И очи ми росе. Не смемо стати овде.