ОД 1941. до 1945, у логорима у НДХ убијена су 60.334 детета, углавном српске националности. Од усташке каме настрадало је 32.054 дечака и 28.012 девојчица, а за 168 њих није се могао установити пол. Само у Јасеновцу уморена су 19.432 малишана. До ових података дошао је Драгоје Лукић, један од малобројних истраживача судбине малишана у НДХ. Документи покојног Лукића, до којих је дошао трагајући у континуитету 30 година по месним гробљима некадашње злочиначке творевине НДХ, похрањени су данас у Музеју геноцида у Београду.

У исповести за "Новости", деца логораши Независне Државе Хрватске, заброваљена од многих, сећају се страхота, слика ужаса, али и тадашњих снова, надања...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Истина о трагедији у доба НДХ која се крије 75 година: Драму "Дара из Јасеновца“ мора да види цео свет

Језа, готово опипљива, после сваке реченице. Судбине, готово заборављене, приче, ретко испричине...



Драгоје Лукић


Бригита Кнежевић: Свој живот знам само из приповедања

ПАМТИМ само слике. Имала сам две године када је у загребачки Завод за глувонему децу, у лето 1942, дошла моја помајка Даница Фисртић. Рекла сам јој - "мајо", и ухватила је за ногу. Зато ме је усвојила. Бар тако ми је причала...

Овако говори Бригита Кнежевић, једна од 12.000 најмањих које је спасла Диана Будисаваљевић. Свој живот, из дана када је, како каже, била "као зрно", Бригита зна из приповедања, баш као и већина њених сапатника.



- Помајка ми је причала да је дошла да усвоји мушко дете, али да сам се ја испречила... Живела сам у Загребу, деца су ме звала Босанка, а ја нисам ни знала где је та Босна. Даница ми је била више од правог родитеља. Живот нас је раздвојио 1948. Када сам већ била удата и имала сина од седам година, 1980, уз помоћ Драгоја Лукића, највреднијег истраживача судбине малишана у НДХ и његових сарадника, почела сам да трагам за својим коренима. Испоставило се да је моје крштено име Мика Будало. Нашла сам и два брата...

Бригита, или Мика, рођена је 25. априла 1940. у селу Грбавци код Козарске Дубице. У збегу пред усташама, у лето те 1942, у рукама је носио деда Ђурађ. Код Церовљана, усташе су, сећа се наша саговница, убиле деду. Она је завршила у логору у Старој Градишки, а одатле се, преко Дианиног збега, нашла у Загребу. Све ово, каже, сазнала је када се осамдесетих година прошлог века први пут срела са рођеном тетком.

Бака Бригита данас има 79 година. Редовно долази на састанке Удружења логораша и њихових потомака из Јасеновца у Београду. Од Дианине и друге деце Козаре, данас је међу живима њих око 300.


Смиља Тишма (88) - Још памтим мамине речи: "Нека вас чува Света Петка"

СМИЉА Тишма (88) не зна ког датум је рођена, јер су црквене књиге из села Зринске у Грубишном Пољу спаљене. Сећа се да им је отац Илија брао трешње пред лето 1941. када су усташе наишле. Мајка јој је дала ципеле и кошуљу за тату, којег су крвници гонили полуголог. Комшија, усташа из села, Иван Миљковић, отерао је малу Смиљу од оца и других људи. То јој је био последњи пут да види тату.

- Месец касније, нас децу и мајку су усташе одвеле у Бјеловар, па кад није било хране, вратили су нас у Зринску. Гладни смо провели зиму 1941-1942, а усташе су се вратиле у лето и поново нас одвеле у Бјеловар. После тога, транспортовали су нас у логор у Старој Градишки, па у Јасеновац, а затим и у Сисак. У Сиску сам мајку видела последњи пут. Пре него што су је одвели, пољубила нас је све четворо деце и рекла: "Нека вас чува Света Петка". Из Јастребарског нас је извукао комшија Хрват - говори Тишма, за "Новости".


Славко Милановић: Сваког јутра усташе су од мајки одвајале децу

СЛАВКО Милановић је актуелни председника Удружења логораша и њихових потомака из Јасеновца. Његова прича почиње од Козаре 1942, скривањем од усташа и домобрана у шумским земуницама. Са мајком Милицом, ујном Зорком и мајчином рођеном сестром Персом спроведен је у Церовљане надомак Дубице. Тамо су, како прича, сваког јутра усташе одвајале децу од мајки. Сећа се Славко како су стражари дозвољавали хрватским женама да долазе надомак логора ограђеног жицом и тргују са српским заточеницима. За пола хлеба његова тетка Перса је једном приликом дала везен покривач за кревет који је понела у збегу. Они који су имали шта да мењају, преживели су...

- Сестра Зорка је била млађа од мене и умрла је мајци на рукама, да ли у Јасеновцу или Брочицама, не сећам се - прича Славко. - На крају смо одведени у логор у Новску, и ту смо распоређени код хрватске породице која је имала два сина у домобранима. Када су славонски партизани дошли надомак Новске, ми смо били слободни, па смо се вратили у своје село Међуводе. И 1944. смо бежали на Козару и правили земунице...


Стеван Ратковић: Сви мушкарци завршили у јамама Велебита

У ЗАПАДНОЈ Славонији погром над Србима је почео априла 1941. У селу Стевана Раковића крај Копривнице прво су похапшени мушкарци од 18 до 50 година, који су завршили у јамама Велебита или у мору крај Пага. У октобру су се усташе вратиле по жене и децу. У зборном центру логора у Гудовцу тада су стрељана 194 мушкарца, а деца су држана иза жице.

- Мене је некако одвео кући један Хрват, трговац, који ме је задржао десетак дана. После тога ми је рекао да сам превише мали за рад и да идем куд знам, а ја сам се вратио у логор у Гудовац већ у децембру. Био је мраз. Тада ме је узео други Хрват, заједно са још пет малишана. Затим су се у марту 1943. код њега појавили Мађари, отац и син из нашег села, који су ме препознали и одвели деди, који је једини преживео. После рата су нас преко Мађарске одвели у Суботицу, па у Бајмок, где сам завршио школу у интернату - говори Стеван Раковић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Стиже филм о Диани Будисављевић


Новак Дукић: Оца ми убили када је питао: "Зашто бијете децу?"

НОВАК Дукић је из Горње Омарске код Приједора. Са оцем, мајком, две сестре и братом заробљен је у збегу, а оца су му стрељали одмах пошто се побунио када су усташе почеле да туку њих децу кундацима. Из Јасеновца је, преко Загреба, пребачен у дечји логор у Јастребарско, где је смештен у неки дворац у коме су главну реч водиле часне сестре. Прво су их сестре училе да се моле на католички начин, а дечацима су облачиле усташке одоре. Давали су им и нова имена, и тако су их усвајале хрватске породице. Када су партизани ослободили логор 1943, дошле су две мајке да траже своју децу са Козаре. Своју нејач нису нашле, али су њега препознале и вратиле у Горњу Омарску.

- Сећам се како су, на почетку, сваког дана пред дворац долазила запрежна кола и носила умрлу децу. Не знам колико их је у Јастребарском умрло - каже Дукић.


Ранко Бујић: Запалили су све што су моји најмилији имали

РАНКО Бујић, из Црквеног Бока, са оцем Драгомиром, мајком Аном и браћом Рајком и Браниславом, у окторбу 1942. отеран је у Јасеновац. Мајка и деца су пуштени на интервенцију немачке команде и вратили су се у село, а 16. октобра 1943. године усташе су им запалиле кућу и шталу. Каже да су преживели захваљујући помоћи добрих људи, Петра и Емице Галовић из Загреба и породице Срете Остојића.



Страдања деце у НДХ била су неописива

ЗАКАСНИЛИ ЗА ОДШТЕТУ

ДЕЦА логораши нису остварила никакву накнаду за муке кроз које су прошла у усташким логорима, кажу у Удружењу. Вест да је у Бундестагу августа 2000. успостављен фонд немачке државе за обештећење жртава логора стигла је у Београд са две године закашњења. Требало је попунити осам страница документације и послати швајцарском Црвеном крсту, преко кога је вршена исплата. Када је 590 бивших логораша из Србије послало докуменатацију, јављено им је да су прошли рокови.


Сведочења: Јован Пејић, Бригита Кнежевић. Новак Дукић. Стеван Ратковић, Смиља Тишма, Славко Милановић, Ранко Бујић и Јелена Радојичић Бухач / Фото З. Јовановић


ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ

У МУЗЕЈУ геноцида у Београду налази се велики део документарне грађе који је остао иза Диане Будисављевић. Ту су транспортне листе, пописи деце, микрофилмована картотека 12.000 малишана преузета из усташких логора... Ту су и спискови хуманитарне помоћи коју је Будисављевићева водила од 1941. Лукић је још 1980. ступио у контакт са сестром покојне Диане, која му је уступила већи део њеног дневника.

У Музеју у Београду је још 14 личних фондова, набављених куповином или поклоном са доказима о страдању деце у НДХ.