ПОГИБИЈА Марка Бошковића (27) из Белог Поља код Обреновца, који је настрадао у саобраћајној несрећи код Чикага, завила је у црно не само његову породицу и најмилије, већ и комшије и пријатеље. У жељи да створи бољи живот отишао је у САД, да би сви његови снови, жеље и надања били заувек прекинути у ноћи између недеље и понедељка, када је на његова кола, на Рути 83, налетео пљачкаш банке Хуан Роде-Круз (25), који је био под дејством алкохола.

Тугу због његове смрти поделио је на обреновачком локалном порталу Локалне новине један од његових пријатеља, који се тако опростио од трагично настрадалог друга.

Писмо преносимо у целости:


Марко Бошковић (1992-2019) - Вечна ти слава

Сећам се, много смо волели фудбал. И не би то било ништа ново речено, волели су га и пре нас и волеће га генерације после нас. Али, некако ми смо били другачији. Када кренемо од пумпе преко "Вашаришта" па доле на "Рабу", Ђура, Влада, Фића, Боле, Фуџа, Бане и ја, сви снови били су на једном месту, а у глави само једно - лопта. Родили смо се исте 92.године, ишли у различите школе, живели у различитим деловима Обреновца, имали различите другаре, али смо овде били тим. Тим за који кажу да је био један од најбољих икада у овој нашој вароши.

Не знам у чему је тајна или како се то догоди, да се појави таква генерација, али тих година када смо ми били "Рабини клинци" свакако јесте. Неки од нас су почели управо ту поред Колубаре са Вучком, а неки су дошли од чувеног Чика Арсе, све у свему били смо најбољи. Сањали смо велике клубове, боје дресова познатих, велике стадионе, а радовали се свакој победи у нашим такмичењима. А онда, као што Колубара и Сава незаустављиво теку тамо негде, и нас је живот водио на различите стране.

Мање-више сви смо остали у фудбалу, јер то једном кад уђе у крв никада не излази. Фића је досањао свој сан о великим клубовима и дресу репрезентације, Ђура је у Црвеној Звезди, али у улози тренера и то најперспективнијег у Србији. За Дражу би се могло рећи да игра озбиљан фудбал у иностранству, а Влада је увек био ту негде на граници да стварно буде неко. Ми остали смо мање више успешни и јуримо за лоптом из љубави у малим клубовима.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Сузе и јецаји за Марком Бошковићем: Био је вредан, добар, свима је помагао. И са прославе рођендана оде право у смрт! (ФОТО)


Поред велике љубави за лоптом, морали смо да се сретнемо са животом и на онај други начин, како смо били старији сачекале су нас обавезе, оне друге, животне. Многи од нас су запажени у другим областима, пословним. Неки су наравно,"трбухом за крухом" отишли хиљадама километара из овог града да би себи обезбедили бољи живот. Поново се у овом тренутку сећам тих одлазака на тренинге и утакмице, када смо размишљали да нас нико и никада неће раставити, да ћемо заувек бити најбољи тим, а живот нам је донео неке друге приче.

Управо тамо, хиљадама километара далеко у Америци угасила се једна од најсјајних коцкица из нашег мозаика. Несрећним случајем и лудачким немаром једног болесника, који није знао ни шта ће са самим собом, ни својим аутомобилом, угасили су се сви снови и живот нашег штопера - Марка Бошковића. Много пута сам ових дана прочитао ту вест која је стигла из Америке и још не могу да верујем да Боле више неће бити међу нама. Сањали смо и то да се једном окупимо и да одиграмо ту неку утакмицу за нашу душу и наш град, како сада, како без Болета.

Многи у граду кажу да је Марко Бошковић био један од најбољих момака које су познавали, а мени је најтеже да о томе пишем сада, и са овим поводом. Волео бих да то радим са оним правим разлогом, фудбалским или пословним, јер је тамо далеко био успешан у томе што је изабрао да му буде животно занимање. Нисмо имали избор, ни ја, ни Боле који се нашао тог кобног дана на мети сулудог возача који је бежећи од свог криминалног дела узео нашем другару живот.

Увек су ми биле тешке те приче када се сетимо некога тек када се догоди нешто овако тужно, када прсти стоје на тастатури и када би смо рекли много тога, а опет само ћутали. Ћутим и читам речи његове сестре Иване: "Мој понос, осмех и снага, мој фудбалер, песник, говорник и најбољи ујак на свету. Несебичан и пажљив, одговоран према пријатељу и велики љубитељ коња, који је чекао да заради паре, купи велико имање и има своје коње, кућицу и виноград. Мој брат је био донор органа и сада ће две особе живети захваљујући њему. Он је био одличан ђак и све што је радио у животу радио је пуним плућима".

Марко Бошковић прве фудбалске кораке начинио је у школи фудбала Обреновац 1905, а онда је са својим другарима прешао у кадете ФК "Раднички" где се задржао до омладинаца са капитенском траком око руке. Дубок траг у сеонирском фудбалу оставио је у ФК "Стрелац" из Мислођина где је такође у екипи са много квалитетних играча био капитен. Предводио их је срчано, борбено само како је он умео, а под његовом командом освојили су и Куп Обреновца. Након утакмице дао је и изјаву карактеристичну њему: "Ако сви заједно са тренером дамо све од себе, резултат не може да изостане, Морам да кажем да смо ми класична спортска екипа, ми "закувамо" на тренингу да се игра до крајњих могућих граница, а камоли кад је овако нешто лепо. Договорили смо се да оставимо срце на терену, то је оно чега имамо највише, то смо дали и заслужено освојили трофеј." Такав је био Марко Бошковић, људина и велики спортиста...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - МАРКОВ ПОСЛЕДЊИ ЗАЛАЗАК СУНЦА: Младић пред погибију послао идиличан снимак са америчког друма (ВИДЕО)


У Америку је отишао пре три године, радио је као спасилац на базену, а онда је прешао да вози. Својим способностима и познавањем економије брзо је отворио своју фирму и купио три камиона. Развијао је паметно бизнис у жељи да помогне својој породици. Велику помоћ имао је од Марије Чудић, која му је била десна рука и прави пријатељ.

Настрадао је у недељу око 2:40 ујутру, када је на његово возило налетео Хуан Родеа Круз и изазвао директан судар у којем је страдала још једна особа, Лаура Урибе супруга Марковог пријатеља. Родеа Круз је био сам у својим колима, по којима се, када је полиција дошла, разлио садржај отворених и неотворених боца пића, као и сломљених флаша жестине. Он је мирисао на алкохол и имао "водњикав и крвав поглед". Прети му до 28 година затвора.

На свој вечни починак да негде горе јури за лоптом или за својим коњима о којима је маштао.

Вечна ти слава, друже.