ПАРИЗ: ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА


ЗАГОНЕТНИМ, и до краја никада разоткривеним дискретним осмехом, под велом сфумата и са осећајем вечног спокојства, интригантна Леонардова дама нерашчињеним сексепилом из углова усана већ пола миленијума привлачи планетарну пажњу оба земљина пола.

Енигматичност и тајновитост уља на дашчици тополе смерне фирентинске мадоне подстицале су многобројне недоказане теорије о томе да је овде реч о неименованој лепотици, или Изабели и Ћећилији, па сликаревој мајци, чак, лику неког мушкарца, можда и самог Леонарда, који је, због Ђоконде, крио године, и датум сопствене смрти.

Пред унедоглед ствараним и, могуће, никада довршеним портретом треће супруге трговца свилом Франческа дел Ђоконда, у сали Шест с италијанским мајсторима у париском Лувру, на пристојној удаљености, под глачају збијени ђонови заведеног људског рода. Из паркета цвили закључано време.

Испред мистериозног лика Лизе Герардини, гужва, по обичају. Гуркају се ових дана око ње комерцијални качкети из Западне Вирџиније, уредно закопчане кинеске кошуље, бермуде с Хаваја, ешарпе из Хесена, ранчеви с Тибета, тетовиране мишице из Аустралије, московске даме с ћилибарима, живописни мексички огртачи, лажне плавуше и џепови навикли на доларе. Са Веронезеове "Свадбе у Кани", преко пута, међу светину силази човек у штиклама. Све их, одозго, постојано гледа жена без иједног статусног симбола.

Уморан од просвећења, утиске испод склопљених капака, на клупици уз прозор у крилу "Ришеље", сређује младић у љубичастој мајици. Над њим, гранитна глава Хатшепсута, петог фараона египатске династије која је на сликама и рељефима увек наступала као мушкарац.

На изласку из музеја, низ Сену, дивљи трговци ваљају штанцоване париске мотиве. Од уметности до кича само је један корак. Пролазници их купују, иначе им нико неће веровати да су били у Паризу. Две девојке држе се за руке. Проверен знак да смо у 21. веку.