ПРОСТРАНИ посед у Ерувалу, у региону Пикардије, у департману Оазе, на путу ка горњој Нормандији. Изнад рибњака батргају се вилини коњици. Сунчева измаглица, и у подне, ствара, кроз филтер жалосних врба и ситних мушица, импресију вечитог рађања дана. Наоколо, по Дадовом строго неуређеном травњаку, котрљају се неименовани предмети, као животом порушени чуњеви. Зева од лаганог преподневног умора чељуст оглоданог аутомобила, гарнираног костима. Осликане боце попијеног вина. Кроз прозор, унутра, исцртана судопера и скица из домена психолошког надреализма на наслону ве-це шоље. Напољу, у мрку земљу посађена баштенска столица, и над њом још један лет, оног коњица.

ТАМО где је на калдрмисаној еспланади Ана од Аустрије, са седмогодишњим сином Лујем Четрнаестим, положили камен темељац, захвална Богу што јој је подарио наследника круне, таласи светлосне купке падају директно на сат у прочељу париске цркве Вал де Грас и покушавају да зауставе време. Ову замишљену сцену, залеђену сунчевим сјајем на позорници од белог камена, свакодневно помно осмотри Љуба, пре него што се басамацима попне високо у атеље, да на својим сликама, кроз надреалне отворе на оловном крову, тражи и пронађе ту исту светлост.

Прочитајте још - ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Клађење

НА носећој греди Нојеве барке ниских таваница, мачка испреда поподне. Дневне новине без датума исписују историју на прашњавој полици. Заборављене у овећој чинији, на столу, у слатком сосу умиру датуле. Паук смишља нову мустру за плафонски ћошак. Ластавица пронашла пут унутра кроз чвркнуто стакло. Ноте Чарлија Паркера цуре низ дрвени стуб. Чворновате Петрове шаке с два прста држе четку и вешто се с јежевима боду на платну. Однекуда допире шум невидљивог мора. Она мачка нањушила папалине. Кроз прозор, стабло у цвату. Са слике мирише со. Коса се њом инхалира. А Петар удише њене чемпресе. Обоје само дуго посматрају слике у настајању, а онда неко први узме датулу да ушећери дан.

БАШКАРЕ се кости и птичје перо. Злослутница наткрилила лобању. Ташираним подом протрчава однекуд препариран пацов. Преса стегла сунчев зрак. Исечци, комади, кисела течност. А унутра, ипак, топло. На дну тигања, у црвеној ватри уља, насуво се кува боја. Пожари спаљују платно. Клате се вешала у социјалном бунту. То у Авенији Владимира Иљича Лењина његов имењак диже сликарску револуцију. Стотине стаклених отвора на крову индустријског хангара пропуштају светло да посети сликарски стан. На сточићу, кафица добродошлице. Поређана платна, монографије и четка да нам очисти свест.

С ВРХА зграде у Улици Ирвена Леверијера, астронома и оснивача модерне метеорологије, Бата и Љубинка предвиђају какво ће да буде опште време. Љубинка, на раскрсници испод византијског плаветнила, опрезно погледава на све четири стране света, па се духовним миром враћа у будућност. Бата, уз инат, узбуркао џаду, нахерио онај његов град, па нас љуљушка све у њему. Завртео нас, опио на тој вртешци, све док нам, тако слуђенима, и у овом урбаном хаосу не постане лепо.

Нестаје један Париз.

Град, кога више нема.