АКО сам на тренутак заборавио на моћ глобалних медија да синхронизованом акцијом ни од чега направе нешто (важи и супротно: од нечега – ништа), случај Грете Тунберг ме је уверио да је та моћ и даље у великој мери неокрњена. Сама по себи, ГТ није нарочито интересантна; она је просто један пропагандни постер, живи лого, мајсторски дизајниран (јер су је и дизајнирали врхунски професионалци) са задатком да промовише једну верзију „еколошке свести“. Главни јунак овог текста није дакле, ГТ, па чак ни та специфична верзија „еколошке свести“, већ политичке последице те свести, јер цела та прича под насловом „Грета Тунберг“ и постоји само због тих политичких последица, а не због екологије.


НЕСЛАГАЊЕ У НАУЧНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Да је у питању само екологија, онда се за говорницом УН не би појавили активисти (који цитирају стручњаке), већ сами стручњаци: примера ради, неки од оних који сматрају да се већина еколошких проблема може савладати техничким иновацијама које неће радикално променити наш начин живота – јер има и таквих стручњака – или можда неко од истраживача са универзитета у Турку (Финска) где су након серије истраживања дошли до закључка да се у последњих сто година температура на планети, услед емисије угљен-диоксида (CО2), повећала за само 0,1°C а да је људски удео у том повећању био 0,01°C.

Када се резултати ових научних истраживања упореде с патетичном исповешћу ГТ у којој она тврди да ће људска врста бити истребљена са лица земље за десетак година уколико се емисија угљен-диоксида у наредној деценији не смањи за 50%, онда човек са елементарном количином храбрости да самостално размишља може да се запита о чему уопште ГТ говори? Разуме се, и ГТ је приликом свог излагања цитирала неке научне изворе (не ове финске, као што се да претпоставити) што у најмању руку значи да у научној заједници постоји неслагање у погледу утицаја човека на климу. Да ли је то неслагање нешто о чему се говори у медијима? Наравно да не, јер на 10.000 људи који су чули за ГТ, постоји један човек који зна за резултате истраживања финских истраживача.

Наступ ГТ пред Уједињеним нацијама само је део зелене декорације која обухвата и међународне покрете попут We Don’t Have Time (Ми немамо времена) или међународне акције каква је Friday for Future (Петак за будућност) где клинци са западне хемисфере петком не иду у школу, већ спроводе еколошки штрајк тражећи од националних влада & међународне заједнице да делује у правцу еколошког спаса планете.

Садејством свих ових зелених акција код обичног човека ствара се посебно осећање еколошке свести које ћу назвати зелени расизам. Шта значи зелени расизам? То је осећање панике и страха од пропасти света услед еколошке катастрофе која наводно само што се није догодила, а која може да се реши само радикалним мерама, које искључују хуманистички обзир према другим људским бићима.
У почетној фази овај фанатични, зелени расизам маргинализује сва друга политичка питања. Какав проблем може да буде имиграција, нестанак средње класе на Западу, десуверенизација држава и нестанак народа у односу на наводно скори нестанак целокупног људског живота на планети?

ПУТ КА ЗЕЛЕНИМ СТРАНКАМА

Зелени расизам људе гура ка зеленим странкама – акција која је успела на последњим изборима за Европски парламент – а истовремено се њихова свест припрема за зелену револуцију која ће радикално променити њихов начин живота. Без овог зеленог ванредног стања, људи никада не би пристали на корените промене свог живота. Зато је потребно ширити панику услед наводне скоре еколошке пропасти света, зато је потребно уклонити све могуће гласове разума који еколошке проблеме решавају без револуционарних & ванредних мера, односно у постојећим оквирима међународних односа и правила игре.

Наравно, сада се поставља питање зашто је и коме потребна та коренита промена начина живота не само људи са Запада већ из целог света? Уколико би речи ГТ о смањивању емисије угљен-диоксида за 50% постале обавезујуће за целу планету, то би довело до сасвим нових правила игре у светској економији. Сликовито речено: то би било ново дељење карата у економији које би требало да преокрене садашње економске тенденције – успон Евроазије и Пацифичког региона и релативну економско-политичку маргинализацију Запада. Нова правила игре у економији дала би предност тзв. зеленој технологији – која је подешена да ради с наметнутим ограничењима – што би, укратко речено, обновило технолошку супериорност западних корпорација која тренутно није више онако изразита каква је била пре неколико деценија.

У сфери политике, зелени расизам би послужило Западу да ревитализује свој „морални кредибилитет“. Индустријализација, па самим тим и јачање земаља попут Бразила, Турске или земаља Пацифичког региона, која се одвија захваљујући јефтиним фосилним горивима који емитују угљен-диоксид, сада би била проглашена за „неморалну“ и „опасну“ по опстанак планете. Тиме би се створио консензус око притиска на ове земље. Видимо да зелени расизам тако може да постане јако „морално оправдање“ зашто неке земље треба изложити санкцијама или чак војној интервенцији.

ЕКОЛОШКА СВЕСТ” – НОВИ ТЕМЕЉ СУПЕРИОРНОСТИ

У 19. веку супериорност западне цивилизације темељила се на расистичким теоријама о супериорности западног човека над оним из колонија, као и на ширењу „цивилизације“ међу „дивљацима“. Половином 20. века та супериорност се базирала на „моралности“ демократије у односу на тзв. „недемократске режиме“; исто тако демократија је била везивно ткиво земаља Запада. Почетком 21. века нико озбиљан на Западу више не верује у истинску демократију (зато је управо на Западу и скован термин постдемократија), што значи да ће се у предстојећим годинама осећање супериорности и унутрашње хомогености Запада морати изградити на неком новом темељу. Тај темељ ће бити управо „еколошка свест“. Она ће се на Западу радикализовати до нивоа „религије“, односно еколошког фанатизма како би се оправдало насилно ширење „еколошке свести“ (попут „цивилизације“ у 19. веку) по целом свету у виду кажњавања „еколошки несвесних“ народа и држава. Другим речима, радикализована еколошка свест ће се нужно претворити у зелени расизам.

И ту долазимо до последње и најопасније последице ове посебне врсте расизма: смештајући у центар света планету Земљу, зелени расизам показује заправо своју радикално антихуманистичку природу. Наиме, ко је онај ко „прети“ Планети, ко доводи у питање њен опстанак? Одговор је јасан: човек. Ако је тако, то онда значи да ће „еколошки самосвесни“ људи себи дати задатак да истребе све људе који су наводно сувишни за живот Планете, оне који је наводно угрожавају. То могу бити припадници наводно „еколошко несвесних народа“, али и припадници западне цивилизације који троше ресурсе узалудно.

У центру ове само наоко еколошке приче неће наравно бити Планета, већ они људи који ће за себе узурпирати право да говоре у име Планете, односно да у њено име одлучују ко има право да троши њене ресурсе, а ко не. Те одлуке, сасвим сигурно, неће донети мала Грета, већ они који су је промовисали у глобалну фигуру.
А то је антихуманистичка, корпоративна елита.

Слободан ВЛАДУШИЋ/
Печат