Два коментара која су се бавила ситуацијом у Хрватској – један у љубљанском дневнику „Дело“, други у мариборском „Вечеру“ – изазавала су протеклих дана оштре реакције у хрватским медијима. Истовремено су у Србији речени коментари, нарочито под утиском записа у хрватским медијима, интерпретирани као доказ напрасног ревизионизма словеначке спољне политике и њеног односа према Хрватској, Србији и уопште регији Медији у Србији – који махом немају дописнике у Словенији па преписују хрватске извештаје и интерпретације догађаја из ове земље, заједно са обиљем материјалних и иних грешака – напречац су закључили да су хрватски и словеначки медији „заратили“ око „Олује“. Тако су медији у Србији домаћој публици пренели да су „Словенци навели да ’Олуја’ није била чиста као суза и да се права Срба и даље крше, на шта су Хрвати жустро одговорили да су Словенци прешли линију, оптуживши их чак за ксенофобију, као и да намерно распирују нетрпељивост“. Истини за вољу, иза кованице „хрватски медији“ крије се уистину само једно гласило – загребачки „Вечерњи лист“, који је и у бившој и садашњој држави важио за режимско „трубило“. Тако је у тексту под насловом „Словенија лобира да Хрватска не уђе у Шенген и намерно распирује ксенофобију и несношљивост“ наведен део писања словеначких колега, попут тврдње да „овогодишња прослава ’Олује’ иде корак даље према ревизионистичком тумачењу Домовинског рата“ и да „Хрватска има фашистољубне, великохрватске и клептокоруптивне комплексе“. Ауторка текста у „Вечерњаку“ је уз то додала да се такве квалификације очекују из Србије, а не из Словеније, али „ове године долазе и од западних суседа“.

Да не би просечан хрватски читалац схватио како су наведене „квалификације“ став словеначког народа или, још горе, политичког вођства у Љубљани, „Вечерњак“ напомиње да су оне заправо усамљени случај – „на нивоу коментатора највећих и најугледнијих новина,’Дела’ и ’Вечера’“. Да не остане дужан због таквог понижавања Хрватске, „Вечерњак“ враћа лоптицу комшијама с друге стране реке Купе: „Садржај написаног далеко је од обичне критике, већ се граничи или је већ прешао линију ксенофобије и намерно распирује несношљивост. Или је то заправо неформални глас или одјек владајућих (у Љубљани) који службеним изјавама приказују Хрватску као неверодостојну, малициозну државу која не поштује владавину права, која је на преварантски начин ’заузела’ део Словеније (Пирански залив) непримереном арбитраже и која је успела да придобије стару Европску комисију на своју страну, а сада јој с новом шефицом Комисије (Урсулом фон дер Лејен) исто полази за руком.“

УЗГРЕДНА КРИТИКА

У коментару новинара мариборског „Вечера“ Бориса Јаушевца под називом „Нормализација екстремизма“ заиста пише да „’Олуја’ није била чиста као суза“, али тек после увода у коме наводи да је „’Олуја’ била последњи чин Домовинског рата којом су се ослободили окупације српских побуњеника, уништили њихову парадржавну Републику Српску Крајину и повратили скоро петину државне територије“. У узгредној критици познате Туђманове фразе да је „’Олуја’ била чиста као суза“, коментатор мариборског „Вечера“ помиње цивилне жртве, тачније да су се после „Олује“ – а не и за време ње!? – догодили бројни злочини над преосталим Србима. Ту узгред помене како је „Хашки суд тада добио додатан посао за наредне две деценије“, и лукаво дода да, „иако је већина главних актера који су скривили ратне злочине судски процесуирана, то није довело до катарзе на Западном Балкану“, при чему је словеначкој публици заборавио да каже да катарзе није ни било, јер Хашки суд добар део Хрвата оптужених за ратне злочине није осудио, за разлику од већине Срба.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПАНИКА НА ХРВАТСКОЈ ГРАНИЦИ: Маскирани и наоружани, у униформама с руском заставом, вежбају у паравојном кампу(ВИДЕО)

Потом набраја како су после ратова и у Србији и у Хрватској „опет дошли на власт националистични политичари“, у чему види оправдање зашто „Хрватска прогнанима још није обновила имовину, није им вратила њиве, процес повратка је потпуно заустављен“, због чега „Загреб има великих потешкоћа у спровођењу сопственог уставног закона о националним мањинама, који рецимо Србима у Хрватској нуди пропорционално запошљавање у државним органима“. Оставивши читалачку публику у заблуди да се Срби у Хрватској масовно запошљавају у тамошњим државним органима где им се цеди мед и млеко, те да је главни проблем што им Лијепа наша „није обновила некретнине“, коментатор као плус Хрватској истиче „видљиву, јавну ћирилицу у етнички мешаним местима, рецимо у Вуковару“, а као минус додаје да је та иста „цирилица“ (ћирилица, на словеначком) у том истом Вуковару „предмет моменталних вандалских напада“, уз „учестале физичке нападе на припаднике српске мањине, понегде чак и на туристе или госте из Србије“.
Да критика политике Хрватске према Србима не би заболела прве комшије, коментатор мариборског „Вечера“ на том месту противтежу хрватској неподопштини према Србима налази у чињеници да ни Срби нису ништа бољи, јер „званични Београд није ништа бољи када се ради о његовом односу према Косову или према албанској мањини (у централној Србији), а да не помињемо претње Милорада Додика у босанској Републици Српској о прикључењу Србији“. На том месту Борис Јаушовец, коментатор „Вечера“, у „критици“ хрватске „Олује“ долази до закључка да „ревизионистичка интерпретација домовинског рата доводи до тога да победа у њему, гледано уназад, представља победу усташа над четницима“.

ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА

Тако је просечном Словенцу понуђена поједностављена слика политичких прилика на Балкану, где је коментатор свео Хрвате на усташе, а Србе произвео у четнике. Доказује ли, дакле, поменути коментар да се однос Словеније према Хрватској, а пре свега Србији – мења? Смемо ли закључити да је тај коментар доказ да Словенци данас гаје више емпатије и боље схватају Србе, те су нешто критичнији према Хрватској, баш онако како су међусобицу три дневна листа са обе стране хрватско-словеначке границе протумачили медији у Србији, назвавши то комшијско надгорњавање – „медијским ратом“? Не, не можемо. Описано међукомшијско препуцавање никако не значи да несимпатије „Вечеровог“ спољнополитичког коментатора према Хрватима аутоматски треба читати као симпатисање Срба. Што се Словеније тиче, емоције ту немају шта да траже. Важни су само интереси, све остало су мокри снови Срба који никако да схвате да братимљење важи само у оквиру граница Србије, а ван њих никако. Уосталом, најбољи доказ за то је управо Словенија. Било је много прилика протеклих година да се коментатори у два водећа словеначка дневника – „Делу“ и „Вечеру“, осврну на растући фашизам у Хрватској кроз призму, на пример, „Олује“ и усташоидну иконографију прославе исте, али то се није догодило. Разлог је једноставан – Словенија и Хрватска нису тада „заратиле“ због изврдавања службеног Загреба да примени арбитражну пресуду нити је званична Љубљана претила да јужну суседу неће пустити у Шенген уколико не призна нове границе на копну и мору. Словенија се сада позива на међународно право тврдећи да га Хрватска крши, али на њега је у целини заборавила када је међу првима признала независност Косова фебруара 2008. године. Могло би тако да се набраја још и још. Уосталом, ко се данас у Словенији сећа чувених возова „братства и јединства“ који су повезивали Марибор и Београд у име захвалности за све словеначке породице које су Немци протерали у Србију у време Трећег рајха, а Срби им понудили кров над главом. У Словенији се то већ дуго не помиње. Ни данас, ни последњих 30 година, као да никада није ни било. Чак је у неком подсећању на „диктатуру бившег режима“ словеначка елита изашла са новим читањем историје, према којој су Срби све то измислили да би у поратној Југославији, после 1945. кињили Словенце, исто као што су измислили да је Милан Кучан рођен у збегу у Чачку.
Словенија је током распада СФРЈ и после тога сматрала Хрватску за своју савезницу, а у Србији је видела противника, чак непријатеља. Словенија је продавала оружје, заплењено од ЈНА – Туђмановим и Изетбеговићевим снагама, али ни то није тада радила ни због љубави ни идеологије, још мање идеала, већ голог интереса и кофера долара, с обзиром на то да су се на тим уносним пословима у време ембарга УН у Словенији прекалили на шверцу оружја и обогатили први тајкуни. После рата се ситуација донекле променила, Љубљана је са Хрватском пробала да води политику топло-хладно, повремено блокирајући њене приступне преговоре за улазак у ЕУ. То је трајало све док Хрватска није надиграла словеначке политичаре – пристала је на арбитражу, па је Словенија више није ометала при уласку у ЕУ и НАТО, а потом је Хрватска нашла разлог да арбитражни споразум минира и поништи. Словенија се нашла у чуду, нарочито када јој у пацификовању Загреба није помогао чак ни Берлин, а Вашингтон још мање. И ту је сад згодно „упала“ Србија са којом има неке заједничке интересе против Хрватске – око нерешених граница, девизне штедње, непоштовања договора.
Али и ту Србија опет извлачи дебљи крај, јер је словеначка мањина у Србији призната и ужива сва мањинска права, док Срби у Словенији чине најбројнију, али непризнату, потпуно обесправљену националну мањину. То питање, међутим, српски политичари вазда гурају под тепих, све због неговања „пријатељских“ односа с Љубљаном. Каква илузија! Да није затегнутих односа с Хрватском, пре свега због спора око арбитраже, словеначки колумнисти у парадржавним медијима не би се ни сетили да на Хрватску погледају из мало мање „романтичне“ перспективе, а на Србију са нешто више разумевања, што је у Србији одмах виђено као неко радикално мењање курса. Нажалост, није. А то се најбоље одражава у чињеници да чак ни тај усамљени коментар није могао да прође, а да аутор цео један народ, сваку његову јединку, од колевке па до гроба, у једној полуреченици прогласи – четником. Јер то одговара словеначкој „званичној верзији“ догађаја како блиске, тако и даље прошлости.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Зид између Словеније и Хрватске подижу – Срби

Зашто је то тако? Из истог разлога који је у 19. веку јавно устоличио лорд Палмерстон, два пута британски председник владе. Он је истакао да Велика Британија „нема вечите савезнике“ јер су „само наши интереси вечити“, зато британски државници имају дужност да следе те интересе. На исти начин функционишу све националне државе и Словенија није изузетак. Са Србијом има сличне погледе на питање старе девизне штедње и антифашизма, који је у Словенији традиционално много јачи него у Хрватској. Све друго, а нарочито питање територијалног интегритета Србије, имајући у виду снажне словеначке интересе на Косову које тамо штити чак и словеначка војска, то је друга прича. Ту је Београд већ искусио да нема ништа од пријатељства, још мање (словенског) братства. Најзад, неколико словеначких историчара се већ 30 година упиње да докаже како Словенци немају ништа са „јужном браћом“ са Балкана, јер су, ни мање ни више, потомци Венета, а не Јужних Словена.
Кад се подвуче црта, пажљиво читање коментара који је тако одушевио неке српске медије открива да хрватски и словеначки медији нису „заратили“, а најмање око „Олује“ или погажених права Срба и Србије. Пажљиво читање речног коментара открива да се подразумева да је Хрватска имала право да растера побуњене Србе и војно интегрише Републику Српску Крајину, а што су српски цивили при томе страдали, па – ионако су били четници. То је резон коментатора „Вечера“. То је и званичан словеначки став, већ 30 година. Уз то, Србија нема право на очување својих граница чак и када губи 15 одсто своје територије, а Словенија се с Хрватском надгорњава око сваке капи мора у Пиранском заливу и 1,5 одсто спорне територије на копну већ три деценије и не одустаје. Према Словенији, сви имају право да се „отцепе од Србије“, али Срби у БиХ немају право на плебисцит нити на своју државу, још мање да се припоје матици. Истовремено, Љубљана туторски гледа на постепено уједињавање Косова и Албаније. То су ставови које деле безмало сви словеначки и хрватски коментатори.
Не треба се заваравати да је сада нагло дошло до „промена“, наопаким читањем два коментаторска списа. Од коментатора који конфликт из 90-их година види као „рат усташа и четника“ не можемо очекивати да одступи од „званичне“ домаће историјске интерпретације тих догађаја. А та није склона Србији, и тако је већ 30 година. Да је нормализација екстремизма нешто на шта се треба навићи, аутор препоручује не само у наслову коментара него објашњава и поткрај текста, где каже да је такав национализам (крајње десни, као Хрватски) чак и „светски тренд“, па ту набраја заговорнике брегзита, Трампа, Орбана и друге, заједно са словеначким екстремистима који су формирали „сеоске страже“ (варде) на граници с Хрватском, где подижу паравојне кампове, егзерцирају у војничким униформама и патролирају у лову на мигранте. Али „Вечерњак“ није превео са словеначког, па зато српска јавност није ни сазнала, да је коментатор „Вечера“ свој коментар завршио шалом, и то несланом. Позвао се, наиме, на „шалу из времена ’Олује’“ на тему „шта је шовинизам?“. Одговор гласи: „То је кад мрзиш некога друге народности или вероисповести више него што треба.“

ПРОБЛЕМ С УЗОРИМА

На сличан начин је новинар љубљанског „Дела“ Борис Шулигој у колумни двосмисленог наслова „Пирански и хрватски бисери“ записао како је „великом броју Словенаца испала протеза када су чули да нама свима Европљанима Хрватска може бити узор“. Ту мисао је у Загребу изговорила нова председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен, а Словенију је заболела и чињеница да је Немица за једну од својих првих дестинација на новом положају изабрала Хрватску, и то да ју је истакла као „узор“ свима другима, дакле и Словенији, која је досад уживала улогу „узорног ђака“.
„Могу да нам буду узор по засољеним рачунима, у дипломатском саплитању, у крађи робних марки и ’игри’ крађе земље (земљокраст)“, пише „Дело“. И онда развија тезу у чему Хрватска уопште може бити узор Словенији (и другима): „На подручју туризма су нас поштено издеветали (…) Или у риболову. Али не зато што су (чак и експлозивом) почистили Јадран, ни зато што полиција у трену опази словеначког рибара кад се приближи средини Пиранског залива, а не види реку миграната… Али да би нам била за узор као европски државотворни и правотворни ентитет, као целина, са свим економским, демографским, клептокоруптивним, клерофундаменталистичким, фашистољубним, вуковарскосиндромским, великохрватским и другим комплексима…? Урсули је ту политика мало покварила диоптрију“, саркастично тврди „Дело“ уз претећи закључак: „Надамо се да је Хрватска заиста спремна за Шенген, па од 15. августа више неће бити миграната.“
Претећи, зато што је врх словеначке политике већ разматрао идеју да блокира улазак Хрватске у зону Шенгена уколико Загреб одбије да примени арбитражну пресуду. А загребачки „Вечерњак“ је прећутао крај коментара у „Делу“ где долази до „шаљивог обрта“ и питања „зна ли уопште госпођа Урсула какав европски потенцијал се крије у повезивању две или три балканске државе?“ „Родила би се звезда репатица две ЕУ државе, па бисмо сретно живели до краја живота. Али не чачкајте врага, можда се европски кројачи баш тога боје – повезивања два потенцијала, Словеније и Хрватске, можда се плаше да бисмо се сувише добро разумели, јер народе треба хушкати један против другог, подизати прашину и маглу, да им потом с лакоћом владаш. И крадеш.“
Треба нагласити да „Дело“ ни речју не критикује „Олују“, а коментар завршава класичним стереотипом да Европа жели да завади два братска народа – Словенце и Хрвате – како би их лакше економски искоришћавала. Тако су сви тешки проблеми између Хрватске и Словеније, а пре свега спор око границе, „замрзнут“ већ 30 година, интерпретирани као резултат некакве интриге ЕУ. Иако хрватски и словеначки медији заправо уопште нису „заратили“, а најмање око „Олује“, нема сумње да је цела ова згода поучна и за Србију.


(Светлана Васовић Мекина/Печат)