ФУДБАЛСКИ клуб Пролетер добри дух из Карађорђевог парка, оазе успомена из друге половине прошлог века, када је успешан спортски колектив био носилац ореола Зрењанин - град спорта. Фудбалска школа са традицијом, енергија навијача који су недељом по подне пунили трибине Градског стадиона у Карађорђевом парку, који данас зврји празан, јер Пролетер, онај прави и једини, више не станује ту... Ако се неко из сете упита, па где је нестао гигант, који се почетком деведесетих храбро умешао у недодирљиву зону "велике четворке" коју су деценијама штитили Црвена звезда, Партизан, Динамо и Хајдук, одговор је: Пролетер се заувек преселио у срца својих присталица и тамо сетно дрема у фиоци емоција.

Радослав Бечејац, Милан Галић, Адолф Ламби, Ненад Бјековић, Милан Шаровић, Деливоје Шаренац, Ласло Селеш, Недељко Лукач, Милош Видовић, Арсен Тошић, Милорад Зорић, Зоран Мишић, Јован Коврлија, Миленко Рус, Јован Каначки, Драгиша Коснић, Зоран Плеше, Драган Шкорић, Златомир Мићановић, Дарко Ковачевић, Дејан Говедарица, Звонимир Вукић, Ивица Радосављевић, само су нека имена која су славу стекла у храму фудбала у којем ветар са Бегеја, како су то навијачи у многобројним навијачким поклицима опевали, чудно, увек ка противничкој мрежи дува и Пролетерову, чува...

КОНЦЕПЦИЈА тренера Томислава Манојловића, да се у клуб, уз талентоване изданке сопствене школе, доводе неафирмисани фудбалери из малих средина у околини Зрењанина, само је продужила препознатљив тренерски рукопис Беле Палфија, Кикија Омерагића, Милоша Милутиновића, Радивоја Драшковића, Милана Ђуричића... Тако је Пролетер, средином осамдесетих "запатио" генерацију која је с правом понела епитет златне, у којој су били Горан Гавриловић, Слободан Дубајић, Предраг Лубурић, Јован Шарчевић, Јово Симанић, Зоран Срдић, Амир Тељиговић, Илија Ивић, Горан Бошковић, Небојша Петровић, Никица Маглица, Веско Михајловић, Владимир Чурчић, Милоје Петковић, Златко Заховић и касније нешто млађи наследници Дарко Ковачевић, Мирко Тодоровић, Владимир Ивић, Бранко Савић, Марко Зорић... Управо та златна "шквадра" је у сезони 1990/1991. освојила четврто место и изборила пласман у тадашњи Интертото куп.

Председници клуба су били веома угледни привредници, Славко Кундачина, Борко Ковач, Станко Илић, Драгиша Радованчев, а продавницу свих клупских тајни у души је носио легендарни секретар Јосиф Сики Соколов, тек по неку откривајући, верном хроничару свих збивања, легендарном новинару "Вечерњих новости" Перису Радовићу.

ПОСЛЕ је Илија Ивић прешао је у Црвену звезду, голман Гавриловић у турски Генчербирлиги, Дубајић је са Штутгартом освојио "салатару", а касније му се у бундеслигашу придружио и Јовица Симанић, Тељиговић и Шарчевић су преко Војводине пронашли иностране ангажмане, Бошковић је постао интернационалац у Француској, Михајловић на Кипру, Петковић у Грчкој, млађи Ивић, Владимир, Бранко Савић, Златко Заховић, Мирко Тодоровић, Марко Зорић, бранили су боје Партизана, Никица Маглица је пронашао ангажман у Немачкој...

Дарко Ковачевић и Ненад Бјековић, поникли у Пролетеру, као сарадници у ФСС Фото Н. Параушић

Дарко Ковачевић, можда и најегзактнији пример фудбалске филозофије Тоше Манојловића, коју су касније верно следили тренери Радивоје Драшковић, покојни Жарко Солдо, био је звезда летњег прелазног рока и када је Партизан већ објавио да је победио у преговорима да талентованог центарфора доведе у своје редове, голгетер Пролетера се нашао у Црвеној звезди. Неколико успешних сезона у црвено-белом, па епизода у колевци фудбала, на Острву, европска репутација у Реал Сосиједаду, Јувентусу и Олимпијакосу, избациле су Дарка Ковачевића на пиједестал фине фудаблске приче из Карађорђевог парка, која је по моделу Михајла Идворског Пупина, "Од пашњака до научењака", неафирмисаног, суперталентованог младића из Ковина, преко Пролетера, бацила у орбиту светске фудбалске јавности.

ТМУРНИ облаци транзиције у привреди, "срчани удар" комбината "Серво Михаљ", лагано гашење БЕК-а, "Ударника", зрењанинске Шећеране, "Југоремедије", надвили су се над Карађорђевим парком и неминовна криза озбиљно је уздрмала узоран фудбалски колектив, који је покушао да од тоталне пропасти спаси последњи председник Горан Губић, који је опхрван многобројним проблемима, трагично окончао живот и тим "црним" чином, ставио тачку на епоху клуба који је престао да обитава на овим просторима 2005. године.

Дејан Говедарица у време док је био првотимац Пролетера (1989-1992)

Дарко Ковачевић, у то време стандардни репрезентативац и успешан као фудбалски интернационалац, покушао је да пружи руку спаса, помогне клубу, али понор је био силовит и суноврат суров, једноставно спаса није било.

ПОКУШАЈИ ТЕЉИГОВИЋА И МИРКА ВУЧУРЕВИЋА

ЧУВЕНА Пролетерова "шестица" Амир Тељиговић, који је баш у то време гашења Пролетера окончао играчку и започео тренерску каријеру, покушао је, вођен инстиктом лепих емоција и успомена на клуб у којем је доласком из родног Сарајева крунисао фудбалску каријеру, да настави низ, основао је Пролетер 2006, али тај његов пројекат није добио очекивани ехо наставка традиције.

Газда Будућности из Банатског Двора, Мирко Вучуревић, основао је Банат, клуб из малог села житиштанске општине преселио у Карађорђев парк, играо неколико сезона у Суперлиги и такмичио се у Лиги Европе, али је нова финансијска криза у спорту, почетком деценије и овај клуб заувек избрисала са фудбалске мапе.

ПОПЛАВА ЕМОЦИЈА ТЕ 2012.

НА идеју Јовице Симанића да се хуманитарном утакмицом помогне, у саобраћајној несрећи тешко повређеном сину капитена Пролетера Зорана Срдића, та 2012. година остаће заувек упамћена као ризница емоција на један клуб. Више од 10.000 навијача похрлило је у Карађорђев парк, и неком чудном силом, на два сата колико је трајала лепа фудбалска фешта, Пролетер је опет био жив и све је било као некада... Дубајић, Тељиговић, Ивић, Заховић, Маглица и остали ветерани, одиграли су меч за душу и вечну славу Пролетера.

- Ствари су легле на своје место, бар делићем свог битисања, одужили смо се клубу који заувек остаје у нашим срцима - рекао је Томислав Манојловић.

Ветерани Пролетера на хуманитарној утакмици у Карађорђевом парку 2012. године