СРЕДИНОМ 80-их, када је јуниорска кошарка била ван домашаја рефлектора главних позорница, Мирослав Мич Пецарски се 1984. попео на бронзани, а две године касније на златни европски степеник. У његову и част саиграча, на највишем јарболу се зањихала југословенска тробојка, по тактовима “Хеј Словени”.

Више од две деценије касније, старосна граница за јуниоре спуштена је на 18 година (у почетку је била до 22 године, затим до 20), Југославија је остала само на мапама и у књигама. С разлогом је песма словачког Самуела Томашика уступила место “Боже правде”. Србија је остала сама или самостална, како је ко види, али није изгубила вољу за победама. Напротив...

Четири пута откад је суверена држава, кошаркашки је Србија покорила Европу у јуниорској категорији, двапут у последња два лета. Оба пута, у Словачкој и Летонији, међу 12 златних српских дечака био је Мирославов син Марко, који се јуче из Летоније вратио са медаљом шампиона Европе, наградом за члана најбоље петорке и пехаром за најкориснијег играча шампионата.

Још пре доделе признања у Риги, било је јасно да је Марко кренуо очевим кошаркашким стопама, да би због силних успеха многи, руку на срце неправедно, почели да праве поређења сина и оца. Неправедно, јер је прво кошарка еволуирала и тешко их је упоређивати. Друго, уз неспоран квалитет на коме је после изградио завидну каријеру, Мирослав се с правом ослањао на физичку снагу, којом је кошаркашким речником “разносио” ривале. Остао је упамћен и по закуцавањима која су одушевљавала навијаче...

Прочитајте још Исламовић: Одушевљен сам европском титулом

Опет, Марко није толико физички доминантан као што је био отац на терену, али поседује невероватну финоћу покрета, која већ неколико година заокупља пажњу не само целе Европе, већ и армије највећих америчких тренера из колеџ и НБА кошарке.

Зато би поређење Мирослава и Марка у најмању руку било некоректно, јер ставља младом центру беспотребно тегове на ноге. На срећу, он је досад показао да и са њима може да игра на високом нивоу, а ако се гледају резултати до сада, већ је прескочио оца, а сви се надамо да ће у будућности доскочити и до највећих висина у сениорској категорији.

СЛАВЉЕ СА ЦРНОГОРЦИМА

СЦЕНА за памћење одиграла се по завршетку финала. Златни “орлићи” су потрчали ка трибинама, где су били њихови вршњаци из репрезентације Црне Горе и уследило је врло емотивно славље. Дечаци су се грлили и честитали, скандирали и показали право пријатељство. Неки од њих играју заједно у клубовима, па није ни чудо што су успех другара доживели као сопствени.

ЗЛАТНИ "ОРЛИЋИ"

Филип Петрушев (Гонзага, САД)
Алтин Исламовић (Мега)
Богдан Недељковић (Мега)
Богдан Рутешић(Партизан)
Зоран Пауновић (Ц. Звезда)
Урош Трифуновић (Каршијака)
Тома Васиљевић (Динамик)
Марко Пецарски (Партизан)
Аријан Лакић (Ц. Звезда)
Далибор Илић (Игокеа)
Лука Церовина (Мега)
Павле Кузмановић (Мега)

ПУТ ДО ЗЛАТА

1.коло: Литванија – Србија92:87
2.коло: Србија - В. Британија 102:71
3.коло: Црна Гора - Србија 95:97
1/8: Србија - Украјина 121:49
1/4: Немачка - Србија 86:92
1/2: Француска - Србија 67:78
финале: Летонија - Србија 90:99