СВЕ до завршнице меча Олимпијакоса и Ефеса у Атини, у којој су свежина и оштрина расуђивања постали жртве рекордних 35 минута на терену у једној евролигашкој утакмици, Василије Мицић играо је као Василис Спанулис на врхунцу каријере.

Рекорд од 24 поена у елитном такмичењу повод је за инспиративну спортску причу о српском плејмејкеру у турском тиму, који ће 13. јануара напунити 25 година. Причу о великом таленту, пречесто оспораваном, његовој борби са повредама и изазовима на дугом путу до статуса једног од најбољих креатора игре у европској кошарци.

- Криво ми је што смо изгубили - почиње Васа разговор за "Новости" од врућих утисака из Пиреја. - Били су зрели да падну, али смо на крају изгубили свежину. Другу утакмицу заредом играо сам свих 20 минута у другом полувремену. Желим да играм што више, али овај ненормалан ритам у Евролиги на дуже стаже може да има и лоше последице. Покушавам да се носим са тим, тренер Атаман ми указује велико поверење и верујем да ћу у сваком следећем мечу доносити боље одлуке у завршницама.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЕВРОЛИГА: Гудурић и Мицић маестрални у победи Фенербахчеа и поразу Ефеса, Реал понизио Барселону

ФАЈНАЛ-ФОР ЗАВИСНОСТ МИЦИЋ је претходне сезоне доживео јединствено искуство учешћа на фајнал-фору Евролиге. - Калинић ми је рекао да кад први пут осетиш тај набој, постајеш завистан и једва чекаш да се поново нађеш на фајнал-фору. Знам колико је тешко стићи до њега, прошле сезоне смо са 18 победа били на клацкалици пласмана у плеј-оф. Ефес је сада у доброј позицији, али биће неизвесно до краја.

Ако се вратимо негде близу почетка, сетићемо се Ненада Миљеновића и њега на ол-стар мечу најталентованијих европских клинаца у Литванији 2011. Изгледали су као да цео свет чека на њих.

- Имао сам 17 година, тренутак када сам први пут постао свестан да имам неку перспективу у кошарци. Непосредно пре него што сам добио шансу у првом тиму Меге и доживео тежу повреду колена. У тој генерацији '93-94. имали смо талентоване плејмејкере: Цветковића, Радичевића, Миљеновића и мене. Били смо МВП или чланови најбоље петорке сваког првенства на којем смо играли.

Миљеновић је сада у ОКК Београду, Цветковић у скромном шпанском лигашу Бреогану, Радичевић и Мицић у евролигашима Гран Канарији и Ефесу. Пут од талента до врхунског играча посут је замкама које није лако избећи.

- Прошло је седам година од тада, током којих је било свега. И успона и падова. Прво та повреда, тежак период који посматрам као неку велику школу. Потом срећа због одласка у Бајерн код Пешића, сусрет са великим очекивањима од мене и поново једна повреда која ме је прилично омела у покушају да се изборим за своје место.

У то време су приче да ће Васа остати недоречени таленат постале веома гласне.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЕЛ: Преокрет Реала, Мицић промашио победу, Калинић за славље у Атини, Басконија изненадила ЦСКА

- Биле су све бучније, први пут сам се осетио недовољно јаким. Био сам млад, први пут ван Србије, препуштен себи. Тада ми је било најтеже. Али увек сам вредно тренирао. У Србији постоји нека врста клетве да ћеш сигурно пропасти ако не направиш нешто до своје 20. године. Отишао сам са 20 у Немачку, где си млад играч до 26, па се доказујеш до 30. и после тога си на врхунцу. Схватио сам да морам да будем стрпљив.

ПОВРАТАК РАШТРКАНИХ ЕФЕС ове сезоне има неуобичајено бројну и гласну подршку публике. Где су до сада били ти навијачи? - Против Реала је било 13.000 људи. Ефес има своју армију навијача, али посета зависи од резултата. Ту су када иде добро. Претходних година су се раштркали по клубовима који имају и фудбалске навијаче.

У Звезду је стигао у децембру 2015. као позајмљен играч Бајерна. Како каже, у право време.

- Тада ми је Дејо Радоњић помогао, а кључ је одлазак у Тофаш по истеку позајмице. Те сезоне сам схватио да ми нико није ништа поклонио, да сам све сам заслужио. Знате, у Београд сам дошао са осам година, као скијаш, првак државе у том узрасту. Баскет ме уопште није занимао. Неко је приметио да имам таленат за кошарку и одмах сам се борио са дечацима старијим од мене три године.

Ако је Тофаш био психолошка прекретница, играчком се може сматрати одлазак у Жалгирис код Шарунаса Јасикевичијуса, плејмејкерске легенде на почетку тренерске каријере. Из литванске "зелене шуме" изашао је неки други играч, спрема да изнесе велики део терета у сензационалном походу Жалгириса на фајнал-фор Евролиге у Београду.

- Не кријем да је прошла сезона најважнија у мојој каријери. Шарас је филозоф, невероватно паметан и брзомислећи човек, најбољи тренер са којим сам радио. А радио сам са многим добрим тренерима. Открио ми је сасвим нов поглед на кошарку, та сезона ми је значила као десет година рада са одличним тренерима. Ниједног не могу са њим да упоредим. Атаман није тај профил, али добро утиче на самопоуздање играча, не изводи те после прве грешке. Ако знаш да читаш игру, имаћеш код њега много простора. Овде је веома поштован.

Овдашњи кошаркашки фанови већ годинама се питају ко ће на најбитнијој позицији у тиму наследити Теодосића када се ваљевски маестро повуче из репрезентације. Питамо Васу да ли је спреман. Ту је и Стефан Јовић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: НБА: Нови пораз Клиперса, Теодосић два поена

- Читавим током прошле сезоне слушао сам од Шараса да је место плејмејкера најважније у тиму. Када сам дебитовао у репрезентацији, увидео сам да имамо убедљиво најбољег плејмејкера у Европи и Стефана Марковића као једног од најбољих. Јовке је старији од мене, драго ми је што је израстао у врхунског играча. Желим да постанем први плејмејкер репрезентације, тај осећај се не може поредити са клупским. Много је лепши. Даћу све од себе да се то што пре деси и верујем да ту велику одговорност могу да изнесем на прави начин.

Верујте, Васину најбољу кошарку још нисте видели.

- Златно правило је да плејмејкери постају бољи са стицањем искуства, а ја га већ имам прилично. Задовољан сам постигнутим, истовремено верујем да ми предстоје најбоље године.

ДОНЧИЋ ЈЕ ПОСЕБАН

НЕПРИКОСНОВЕНА евролигашка тројка (Реал, ЦСКА, Фенер) у последња два кола одмакла је Ефесу на табели.

- Без обзира на пораз од Реала у претпоследњем колу, то је била наша најзрелија утакмица. Играли смо врхунски 36 минута против тима са 12 играча једнаког самопоуздања. Ипак, нису јаки као прошле сезоне, јер им је Дончић индивидуалним квалитетом давао посебну димензију.