ОД ИЗВЕШТАЧА “НОВОСТИ”: ДОНГУАН

СПЕЦИЈАЛИТЕТ српског менталитета - неумерено уздизање у небеса спортских хероја и још неумереније провлачење кроз блато када изневере снове навијача. Негде између идолопоклонства и излива фрустрација олујног интензитета, треба потражити узроке потонућа наше кошаркашке репрезентације на Светском првенству у Кини.

Четвртфинални фијаско у утакмици са Аргентином не потпада под категорију "десило се лоше вече". Можда је, само донекле, имало смисла говорити о томе после пораза од Шпаније у последњем мечу друге групне фазе. Са ове дистанце, шпанска омча само је убрзала разоткривање свих мана српског тима за Мундобаскет у Кини.

Основна је концепцијске природе. Састав са четири класична центра, од којих само Никола Јокић поседује и неке особине "четворке", успорио је Србију у ери брзе кошарке. Тај недостатак крио се од очију у утакмицама са недораслим ривалима, али је упао у око током дуела са мобилним Шпанцима и Аргентинцима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЂОРЂЕВИЋ О МЕЧУ СА АМЕРИКАНЦИМА: Више смо се спремали за Француску, али сада играмо за престиж и понос

Тешко је отргнути се утиску да је Јокић постао жртва концепције "имамо size (величину)", како је селектор Александар Ђорђевић небројено пута рекао наводећи предности наше селекције. Size тактика начинила је од најбоље "петице" на свету просечну "четворку". Изузетак је меч са Аргентином, у којем је наш НБА суперстар одиграо више минута на својој природној позицији него збирно у свим претходним утакмицама на шампионату.

Денвер је искорачио из НБА просека када је тренер Мајк Мелоун одустао од експеримента са Јокићем као "четворком". Србија је могла да искористи пун потенцијал његовог раскошног талента копирајући игру Нагетса, али је још у периоду припремних утакмица било јасно да наш стручни штаб има другачије идеје.

- Модерна кошарка су бекови, бекови, бекови - рекао је Ђорђевић после пораза у четвртфиналу, у којем су аргентински бекови Кампацо, Лапровитола и Вилдоза отплесали врхунски баскеташки танго.

После повреда Милоша Теодосића и Драгана Милосављевића, Сале је одлучио да у Кину поведе само четири бека. Два плејмејкера сличних карактеристика и два бека шутера такође сличних карактеристика. Недостајало је разноврсности на спољним позицијама какву имају Шпанци и Аргентинци.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: "ОРЛОВИМА" И ТОКИО ДАЛЕКО: Србија мора у квалификације за Олимпијске игре

Признао је Ђорђевић да је недостајало и те заразне енергије Гагија Милосављевића, тиме можда и несвесно поново откључао питање зашто на списку није било Николе Калинића. Без прототипа играча често неуочљивих за статистику, а драгоцених за екипу, Србија одаје утисак анемичног организма, угашеног огњишта без чувара ватре. И без тимског карактера.

Такође и без прокламованог лидера на терену. Статистички, то су Богдан Богдановић, Никола Јокић и Немања Бјелица. Али, може бити само један. Барјак на Евробаскету 2017. носио је Богдан, пре тога годинама Тео. Сада, као да су три шаке стезале исти стег, витлајући њиме у различитим правцима. Гомилаће се неосноване теорије о поделама унутар тима, а заправо је реч о недостатку хијерархије.

У том тровлашћу као да се загубио систем игре и идентитет наше селекције. Јављали су се гејзири егоистичних испада појединих репрезентативаца, тимски смо били преудобно заваљени у лежаљци обешеној о егзибиционе победе против Анголе, Филипина и Порторика.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: "ОРЛОВИ" ПРОТИВ САД: Французи у полуфиналу Мундобаскета!

У залеђини те уљуљканости вребао је притисак, по речима Ђорђевића за њега неприметан до емотивног излива Бјелице после елиминације у четвртфиналу. Златна грозница тресла је наше репрезентативце снагом са којом очито нису могли да се изборе.

На крају, можда је и перцепција индивудалног квалитета овог тима била погрешна. Упоређивање са генерацијом из Индијанаполиса крајње је дискутабилно. У овом тиму само Богдановић има велику титулу, евролигашку са Фенером. Репрезентативна остаје сан бар до Евробаскета 2021. Олимпијске игре, скоро извесно, остаће суверена америчка територија.