ЛУТАЊЕ кошаркашког клуба Партизан мрачним споредним путевима трајало је неколико година. Тек током претходне две сезоне улице су полако постајале обасјане, а са тим светлом је стигао и наговештај да би црно-бели трофејни колектив могао да нађе начин да се врати на старе стазе успеха. Једну од најодговорнијих улога у тешком походу, пре годину дана прихватио је италијански стручњак Андреа Тринкијери. Његов задатак је био да одреди правац кретања првог тима и да без страха поведе играче преко трновите подлоге.

- Не волим маркетинг, нити волим да продајем маглу - почео је у свом стилу разговор Тринкијери. - Ако се погледа терен, има најмање пет екипа у Еврокупу које су боље од нас на папиру. Руски тимови су по буџету најбољи, улажу три или четири пута више од других. Шпански клубови увек играју финале... Да не причам колико ће бити тешка АБА лига. Сви ме питају шта могу да обећам, а ја кажем крваву борбу за сваки поен, кош, одбрану. У спорту сви иду на трофеј, а не само Партизан. Не знам колико је дугачко море које треба да пређемо до циља, али кад не бих мислио да можемо то да остваримо, онда не бих ни држао тренинг.

Велики адут црно-белих на путу ка бројним пехарима увек су били навијачи. Верна публика често зна да остави без речи италијанског тренера.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТРИНКИЈЕРИ КРИТИКУЈЕ ИГРАЧЕ: Били смо јако лоши у свему, наши плејмејкери нула

ЖЕЛИМ ВАМ ЈОШ 66! ТРЕНЕР Партизана је имао кратку, али јасну честитку за "Новости" поводом 66. рођендана. - Ајде да преживите све промене у медијима и да опстанете бар још 66 година - уз осмех је поручио Тринкијери.

- Прихватили су ме са свим мојим манама. Њихова подршка ме још више мотивише... Желео бих нешто да им вратим, али није све у мојим рукама. Почетна ситуација је била веома тешка. Неће све ићи глатко, али засада многе ствари изгледају боље. Неки пут станем и мислим да нећу нешто успети, да није рационално. Онда се окренем десно и видим моје помоћнике. Окренем се лево и видим играче. Погледам ка трибинама и помислим да је, ипак, све могуће.

Да би кошаркаш испунио критеријуме и постао део екипе коју води Андреа, потребно је пре свега да буде добар човек.

- Тиме смо се водили када смо доводили појачања. Треба да издржи тешку сезону, са много путовања, да буде ментално и физички јак. Мора бити "прави" момак, да би се уклопио у екипу, јер играчи проводе више времена заједно него са породицама. И важно ми је да може да игра на више од једне позиције. То је нека моја основна филозофија.

Као најбоље примере за све млађе нараштаје, који тек праве прве кошаркашке кораке, Италијан је издвојио три играча.

НАРУЧУЈЕМ ПИВО НА НЕМАЧКОМ ОД малих ногу Андреа говори језик који се разуме на нашим просторима. - Од рођења сам учио три - италијански, југословенски и енглески. Па после немачки, шпански... Најтежи ми је био немачки, али успео сам да га савладам. Нисам био фантастичан, али пиво сам знао да наручим - нашалио се Тринкијери.

- Први је Новица Величковић, увек бих желео да имам таквог спортисту у екипи. Посвећен је тиму, кошарци, тренингу... Много је ствари које он више нема, него оних које има, али то све надокнади срцем и главом. Раде Загорац, јер се променио. Веома ценим када неко промени своје навике и проба нешто другачије да би успео. Огњен Јарамаз јер је увек насмејан и позитиван. Веома је битно имати овакве играче у екипи. Иако би могао све сад редом да набрајам. Можда нису сви за НБА, али баш их све волим.

Посебан изазов за тренере последњих година је рад са младим играчима који се први пут суочавају са сениорским дресом.

- Не могу све да их ставим под једно, јер је свака генерализација лоша. Али јесте тешко. Стижу нам генерације које желе све одмах, лако, брзо. Због технологије, телефона, губе се вредности. Имам двоје деце и са тим се борим сваког дана. Никога не кривим, само морамо да се адаптирамо на промене.

Тринкијери је радио у Италији, Русији, Грчкој, Немачкој и сада Србији.

- Овде је специфично, другачије него било где. Код вас је кошарка наука. За мене је бити тренер у Србији исто као за некога да уђе у чувену "Кућу славних".

Италијански стручњак је сликовито објаснио како изгледају неки тренуци са којима мора да се избори, а са стране нису видљиви.

- Најбољи стручњаци су они који знају да воде уживо утакмицу, а не после 30 секунди. Морају бити посвећени, хладни, издржљиви. Не постоји други посао, у коме се толико осећаш сам, а да је око тебе чак 20.000 људи. После утакмице некада се осећам као да ходам по леду без ципела. Сам си у својим одлукама, сам преузимаш одговорност... Немаш где да се сакријеш, стално си на удару јавности. Зато је битно да у тешким тренуцима имаш неког блиског.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Тринкијери: Ако размишљамо о умору, бићемо уморни

Ипак, без обзира на тешке изазове, Тринкијери сматра да су сви који се баве професионалним спортом повлашћени.

- Мислим да смо ми срећници. Ја још нисам видео тренера или играча да у четири ујутро стоји на аутобуској станици и чека превоз да би отишао на посао. То у нашим животима не постоји. Тешко је, има притиска... Тренери често мисле да је код њих монопол патње због тежине посла. Али ајмо да спустимо ноге на земљу и погледамо реалност у очи. Нека баце поглед лево, па десно, схватиће да је нама фантастично - закључио је Тринкијери.

ПОШТОВАЊЕ ЗА РЕПРЕЗЕНТАТИВЦЕ

ОПРОБАО се Тринкијери и као селектор Грчке, па може да направи паралелу са тренерским послом.

- Кошарка у националном тиму и клубу - два различита спорта. Кад си селектор најважније је да се група играча договори ко пије, а ко плаћа. Без тога се не може. Веома је тешко постићи успех са репрезентацијом. Не бих никад кривио кошаркаше, јер каква је сезона, какав је распоред, сто утакмица одиграју годишње, много путовања, све више повреда... Ја бих им само рекао хвала што се одазову. Неправедно их критикују кад не остваре очекивања јавности. Некад лопта уђе, некад изађе. Ја имам велико поштовање за сваког играча који је део националног тима.


ОПУШТА МЕ КУВАЊЕ

ТРИНКИЈЕРИ зна чиме би се бавио да није тренер:

- Био бих морски биолог или кувар. Баш волим да кувам, од специфичних чорби, преко тестенине, да спремам месо, рибу... То је једина ствар која ме опусти. Волим у слободно време и да читам књиге, тражим добра вина. То не значи и скупа. Гушт ми је да нађем вино од 30, 40 евра и да оно буде феноменално. Имам три, четири места у Београду где се осећам као код куће. Ту сам увидео колико се у Србији поштује улога тренера, у сваком спорту. То није тако у другим државама.