Пошто је одрадио своју шесту сезону у Партизану, Вања Маринковић се прошлог лета нашао на својеврсној животној и каријерној прекретници. Као момак који је рођен и одрастао у Београду, а кошаркашки се развијао локалном клубу Врачар и кошаркашкој гимназији, те млађим категоријама и првом тиму Партизана, није било лако донети одлуку о селидби у иностранство и даљем усавршавању у једном од највећих шпанских и европских клубова – Валенсији.


- Било ми је тешко, чак и фрка када је требало да дођем у Валенсију. Размишљао сам како први пут у животу одлазим од куће на тај начин, родио сам се, одрастао и прве кошаркашке кораке направио у истом граду, одлазим после шест година и долазим у средину која је доста озбиљна... Могу да кажем да ме је мало ухватила нервоза, било ми је тешко. Знаш како је то, немаш никог свог поред себе - препричава Вања Маринковић како су изгледали дани селидбе на исток Иберијског полуострва и наставља:


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Евролига дочекала Вању Маринковића


- После месец дана сам се навикао на све. Саиграчи су супер, људи у клубу такође. Причао сам доста са другим саиграчима који су одлазили у иностранство, рекли су ми да је кризни период ту негде око краја новембра и у децембру, пред празнике. Искрено, осећам и ја мало сада то, да ми недостају драги људи и кућа, да будемо сви заједно. И то траје неко време, али због свих обавеза брзо заборавиш. Све је то нормално и сада се осећам јако пријатно и добро -каже Вања и додаје да му је у свему томе много помогао Бојан Дубљевић и да је одушевљен градом.


Кроз историју је Валенсија имала лепа искуства са српским кошаркашима - Дејан Томашевић, Дејан Милојевић, Коста Перовић, Вуле Авдаловић, Игор Ракочевић, Душко Савановић, Стефан Марковић, Владимир Лучић, Немања Недовић, сада је ту Вања.


- Људи у и око клуба на српске играче гледају с великим поштовањем. Због свих наших бивших играча, али и Дубљевића, који је досад оставио дубок траг. Имају дубоку историју с играчима из бивше Југославије, због чега нас доста поштују, али нас се и плаше. Наравно, у позитивном смислу, јер тако желе да покажу колико заиста цене све оно што су сви моји претходници урадили за клуб. Изузетно цене наш поглед на кошарку и размишљања на ту тему. Причао сам с саиграчима овде већ пет-шест пута о томе како им је било када су играли против Партизана у Пиониру. Кажу да им није било свеједно. Ипак је другачија култура живота и кошарке у Србији и Шпанији.


Причао је и о томе шта му је тренер Ђауме Понсарнау рекао по доласку у клуб.


- Моје је да тренирам и да радим. Од мене очекује да шутирам, да наставим чак и када не иде. Од првог састанка је рекао да ће саиграчи ићи на мене, да је на мени да имам самопоуздање и да се не предајем. Они ме заиста подржавају на сваком кораку. У одбрани такође морам да покажем максимум, што се лично и трудим сваки пут. Против Ефеса сам чувао Шејна Ларкина, против ЦСКА Мајка Џејмса, што је ипак доказ да они од мене желе највише и да ми верују


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  Видећемо ко ће на крају да се смеје: Миротић изнервиран после пораза од Реала

Није било лако прећи у АЦБ лигу и играти у Евролиги.


- Мало је тешко да се навикнеш на све то, јер идеш из АБА лиге и долазиш у АЦБ лигу која је ипак јача, другачија, бржа. Треба се навићи. Уосталом, прелазио сам и из Еврокупа на Евролигу, што је било много тешко, чак и теже него што сам могао да претпоставим да ће бити. Заиста је велика разлика између Еврокупа и Евролиге, али сада сам се навикао. Највише се то осети у физичкој спреми играча, а онда и свему осталом. Уз то се разликује и начин рада у односу на Србију. Ради се једном дневно, додуше то је разумљиво када се се деси да у једној недељи имамо три утакмице и мало времена за одмор, а камоли за тренинге. Искрено, нисам навикао на мањи обим рада и надам се да се још нећу навићи. Све што радим је у дослуху са помоћним тренером Партизана Ацом Матовићем. У сталном смо контакту и говори ми шта бих могао да радим и на шта да обратим пажњу.


Да може да игра на врхунском нивоу је могло да се види против Бајерна када је убацио 19 поена.


- Нисам се баш наиграо у последње време. У ростеру имамо 14-15 играча и замисао тренера је да увек неко одмара. Када год сам играо дуже, рекао бих да сам био коректан. Ето против Бајерна сам одиграо добро, није било лоше ни против Асвела. Пријами када имам већу минутажу, осећам се сигурније, али разумем и тренера. Имам 22 године, нисам домаћи играч и све ово је нормално.


Осврнуо се на вечерашњи дерби у “Арени” између Партизана и Црвене звезде.


- Очекујем победу црно-белих наравно. Дерби је увек дерби, без обзира на форму и резултате. Неће бити као у “Пиониру”, али се надам да ће бити доста људи. Очекујем тежак, неизвестан, меч. Не верујем да ће бити доминантно издање неког тима.


На крају је говорио о будућности и плановима које има.


- Пут којим сам кренуо је можда и најбољи за мене. Лакше ми је можда што нема много наших играча овде, да се мало изолујем од свега тога. Волео бих да одем у НБА, али не журим нигде и не стварам себи притисак. Сакраменто? С једне стране ми је жао што нисам отишао, са друге стране није. Имао сам прилику кроз Летњу лигу да осетим ту драж. Знам многе који плачу за том Летњом лигом, али свако има своје виђење. Драго мие је што сам драфтован, ако ће да ме зову, нека то буде због оног правог, а не Летње лиге - завршава Маринковић.