ЉУБАВће се појавити када се најмање будете надали. Стереотипна реченица, у коју већина слободних девојака и момака не верује, добила је потврду на Олимпијским играма у Рију, приликом судбинског сусрета кошаркашице Соње Петровић (30) и веслача Милоша Васића (28). На највећу спортску смотру дошли су са мислима усмереним само ка прављењу што бољег резултата, па нису ни сањали да ће баш у олимпијском селу пронаћи свог животног сапутника. Прича која је почела под бразилским небом, овог лета је крунисана браком. Како је све то изгледало од 2016. до данас покушали су на духовит начин да пренесу у посети редакцији "Новости".

- Мени је то било прво учешће на Олимпијским играма, тако да сам желела да упознам што више наших спортиста. Затворена сам иначе по природи, али то ме није спречило да приђем веслачима да бих сазнала нешто више о њиховом спорту - открива Соња како је дошло до првог контакта. - Другарице ме зезају да ми је 2016. најуспешнија година у животу, јер сам се вратила са две медаље. Бронзом која је освојена на терену и Милошем.

Дружење у олимпијском селу у том тренутку није за Соњу изгледало као пут ка нечему озбиљном.

ЈЕДВА ЧЕКАМ НА ТЕРЕН ОВОГ лета је Соња одлучила да уради операциони захват на колену. - Нисам то урадила одмах после свадбе, па сам смањила период опоравка и онда сам само покушала да обезболим ситуацију, да могу да издржим ову сезону - појашњава Соња. - Нисам све проблеме решила, али темпирали смо да буде у реду до ОИ, па после онда опет на ревизију. Да сам урадила у јулу, не бих стигла да напуним батерије, па сам зато померила. Било ми је битно да жељна уђем у сезону, већ сад једва чекам да трчим, шутирам, тренирам...

- Мислила сам да ме он зеза. Свако вече кад смо седели, он каже у десет да иде да спава. Била сам сигурна да има још неку другу девојку с којом се дружи. Било ми је нереално да тако води рачуна - смеје се Соња. - Нисмо очекивали да нам се ово деси, јер смо обоје баш професионални. Дошли смо са неким спортским циљем и ово се испоставило као велики плус. После ОИ сам се вратила у Финикс, па смо углавном били стално на телефону. Успели смо да пребродимо и тај период. Сад се моје саиграчице шале, како се приближавају нове ОИ, да се спреме ове које су слободне.

Није много времена прошло, Милош и Соња су једно другом постали највернији навијачи.

- Потпуно се бавимо другачијим спортовима, па у почетку нисмо били скроз упућени, али сад већ ја знам много о кошарци, а Соња о веслању - каже Васић. - Имам велику трему кад је гледам. Баш ове године на ЕП сам био све време напет и узбуђен. Десило ми се после оне треће утакмице у Зрењанину да нисам пола ноћи могао да спавам.

Ова година ће остати упамћена по свадби, али и по Соњиној бронзаној медаљи освојеној у Београду, као и Милошевој олимпијској визи за Токио.

- Много је била тешка сезона иза мене, морала сам да претрпим свашта, али исплатило се - каже од недавно госпођа Васић. - Бронза је дошла неочекивано, јер смо имале много проблема са повредама. То је сигурно најемотивнија медаља коју смо заједно освојиле. Ту сам се баш истрошила, а онда је на ред дошла свадба. Нисмо били нервозни, јер смо навикли на притисак који имамо у спорту. Направили смо журку за младе и све је испало како смо замислили.

Наш веслач је месец дана после венчања изборио треће учешће на ОИ.

- Ове године сам променио и партнера, веслао сам раније са Беђиком, а од маја сам са Мачковићем - појашњава Васић. - За кратко време смо успели да испунимо циљ који смо зацртали. Ове године је била јака конкуренција, најјача у последњих 15 сезона. Мислим да се 12 екипа равноправно борило за медаље и одлазак у Токио. Сад на миру можемо да се посветимо припремама и да размишљамо о одличју. Показали смо у неким тркама током 2019. да имамо потенцијала за то.

Једна виза у породици Васић је у џепу, али за другу тек треба да се помучи Соња са саиграчицама.

- Имам највећи могући мотив да се пласирамо на ОИ, јер господин Васић налази жене на том такмичењу. Ја њега самог не могу да пустим. Рекла сам саиграчицама да морају да ми помогну за добробит мог брака - од срца се насмејала наша кошаркашица. - Искрено, биће тешко у тим квалификацијама. Тај турнир је усред сезоне. Била би велика жал да не одемо, јер бисмо тиме заокружиле причу ове генерације. Са два олимпијска циклуса доказале бисмо да нисмо један бум, изненађење... Да нисмо искористиле пад других екипа, већ да смо створиле континуитет успеха. Истински ћемо запети да испунимо циљ.

Овог лета су Васићи, због нешто дуже паузе, напокон успели да проведу неко време у Србији.

БИТАН САМО ЕРГОМЕТАР СЕЗОНА у веслању је другачија у односу на кошаркашку, углавном се такмичења одржавају током лета. - Ми преко зиме имамо припреме, тако да могу да добијем план и програм, па да отпутујем било где да тренирам - каже Милош. - Битно је само да нађем ергометар, чак смо успели и у Курску да га пронађемо, где је постојао један једини. Ту нас је погледала срећа. Сад у Шпанији је близу Ђироне њихов веслачки центар, тако да ћу имати одличне услове за рад.

- Ми иначе живимо у коферима, хотелима, на припремама - слеже раменима Соња. - Овог лета смо успели да скувамо и попијемо кафу у нашем дому, што је сјајно.

Због њене операције и опоравка, "померен" је почетак сезоне. Било је времена и за обилазак наше земље.

- Ја долазим из села Доња Трешњица (код Малог Зворника). Соња је тако добила прилику први пут да буде на селу и супер се снашла - прича Милош. - Са меденог месеца који је био на Малдивима ми смо отишли код мојих, па смо баш рекли из једног раја у други. Имали смо много активности, било је лепо време, па смо брали грожђе, кукуруз, спремали дрва...

Надовезала се и она:

- Милошеви су баш пријатни, природни људи. Ми из Београда смо другачији. Види се да људи тамо доживљавају као велику ствар то што се он враћа кући. Поноси се тим одакле долази и мени је то дивно. Драго ми је што ће наша деца имати село као алтернативу.

Ускоро ће морати да се растану бар накратко, када Соња оде у Шпанију 1. децембра.

- Ја ћу вероватно доћи после 20 дана, тако да ћемо за Нову годину, Божић и мој рођендан бити заједно - поручује Милош.

Наша репрезентативка је мало детаљније појаснила како изгледа период раздвојености:

- Заправо све време бројиш дане до следећег виђања. И онда кад смо заједно не смемо да бројимо да не би пролетело. То нам и одржава утисак везе као да смо још на почетку. Жељни смо једно другог и усрећују нас и даље мале ствари - заједнички ручак, кафа...

Већ полако размишљају о животу после каријере.

- Замишљамо да будемо на једном месту, да не путујемо стално - каже Милош. - У неку руку, припреме за то ће кренути већ после Токија. Да ли тренирали или не, сигурно да ћемо покушати да будемо више заједно.

Соња је сликовито описала како она види живот кад заврши с кошарком:

- Замишљам како ме Милош носи, с обзиром на то какве проблеме имам с коленима. Цео живот нека ме носи - открила је жељу Соња.

Разлог више да Милош на то и пристане је презиме, које је кошаркашица оберучке прихватила.

- Где год да одем нико ме сад не зна као Соњу Васић. Зезали су ме и у Ђирони да неће знати људи кога су потписали. Искрено, никакве полемике није било. Ја желим да се моја породица, Милош, деца и ја, презивамо исто. Веома се поносим на све што сам градила под својим девојачким презименом. Али, на крају дана, када будем имала 50 година, то ми ништа неће значити, ако немам њих уз себе - завршила је у емотивном тону Соња Васић.

СВИ ЖЕЛЕ У ШПАНИЈУ

ПОСЛЕ хладне Русије, нови изазов за Соњу је Ђирона, где по договору треба да се јави почетком децембра.

- У Курск се нико није нудио да дође. Ту се видела права љубав, дошли су ми само мама, сестра и Милош. Сад је цела фамилија спремна - гласно се насмејала кошаркашица. - Шалим се, нама је супер кад нам долазе, јер време брже прође. Лепа средина, сунце, имаш где да седнеш да попијеш кафу, а не само да размишљаш о игри. Има много играчица због којих ми је драго што сам део тог тима. Дуго нисам била узбуђена пред једну сезону као сада.