СУДБИНА се сурово поиграла са Ружицом Карамарковић (63), која, иако званично Београђанка, своје дане проводи самујући у ауто-приколици поред ауто-пута, код Владичиног Хана.

Ружица је до пре 16 година живела са мужем у Београду и радила као спремачица у Влади Србије. А онда је прст судбине окренуо њен живот за 180 степени. Једно за другим, сустигле су је брачне размирице, болести, а затим превремена пензија и - немаштина.

- Муж ме отерао и оставио без игде ичега, све што сам имала остало је у Београду. Због стреса сам нервно оболела, па сам морала да се превремено пензионишем, тако да сада живим од 14.000 динара месечно и повремене помоћи добрих људи - препричава своју муку ова жена.

Прочитајте још: И БЕЗ РУКУ ТРИЦИКЛОМ КРОЗ ЦИЉ: Суботичанин Славко Адамов на ултрамаратону

НЕМАВШИ куд, Ружица се вратила у кућу у селу Полом код Владичиног Хана, коју су власници њеном оцу дали на коришћење. Иако трошан и без воде и струје, кров над главом је ипак био нека заштита, али је несрећна жена остала и без њега јер су након смрти њеног оца власници одлучили да кућу сруше. Неко време је живела у подруму кућице тик уз трасу ауто-пута, али је и она морала да буде срушена због радова на Коридору 10. Ружици је тако једини излаз био ауто-приколица њеног брата, у јарку између ауто-пута и локалног пута у Полому, без елементарних услова за живот.

Долазак пролећа донео је радост овој жени, али и стрепњу. Једва преживевши протеклу зиму, Ружица се боји да ће наредна бити фатална.

- Имам само две жеље - да добијем било какав смештај, само да не дочекам зиму на ветрометини, а друга да добијем неке конзерве хране, јер су за мене прескупе. У приколици не могу да кувам, немам фрижидер, па су ми конзерве једина храна - нада се несрећна жена.

Ружица у приколици


КАКО званично није разведена од супруга, Ружица није у могућности да оствари права која јој следују у Београду, њеном још увек важећем пребивалишту. Пензија јој није довољна ни за најосновније потребе, а камоли за правну битку у Београду којом би, евентуално, добила социјалну помоћ. Зато јој повремено помажу мештани овог села дајући јој храну.

- Људи су овде у Полому добри, навикла сам се на њих и зато бих волела да овде и останем. Само кад бих имала барем собицу са струјом и водом, да живим као човек - открива она своје скромне жеље.

ПОМОЋ

Од Општине је добила пакет хране као једнократну помоћ и то је, засад, све. Ипак, Ружицу не напушта нада да ће нека институција наћи начин да јој помогне и да је спасе од живота у приколици.