ОБЕЛЕЖАВАЊЕ века од почетка и краја Великог рата (1914–1918) показало се као прилика да се изнова осветли овај догађај, као и специфичне везе између народа које су се изградиле у овом периоду. Пробој Солунског фронта поново је у први план истакао француско-српско „братство по оружју" исковано захваљујући војницима који су заједно ратовали а нарочито на генерала Франше Д'Епереа.


Ово је вечерас пред пуном салом Клуба Трибина младих у Културном центру Новог сада казала др Александра Колаковић на предавању „Солунски фронт и Франше Д'Епере: историја и сећања."

-Савременици и историчари су описали Франшеа Д'Епереа као интелигентног и културног човека „живог духа". Љубав и поштовање према војничком позиву наследио је од свог оца, који је био официр 4. пука колонијалне коњице у Алжиру, где се 1856. године родио Франше Д'Епере.-подсетила је Колаковићева на биографију чувеног француског генерал и пријатеља српског народа.


Рат је дочекао као командант 1. армијског корпуса, а од септембра 1914. године поверена му је команда 5. армије. После неуспеле Нивелове офанзиве, дошло је до промена на челу француске армије, што је посредно утицало и на долазак Франшеа Д'Епереа на Балкан.


Ипак, пораз у бици код Пута Дама 1918. године, који је приписан Д'Епереу, утицао је на то да га 6. јуна именују за главнокомандујућег генерала на Солунском фронту. Обилазио је положаје 2. армије војводе Степе Степановића. Ово је био тренутак који је француског генерала трајно везао за Србе и сместио га у „Пантеон" српских хероја иако је Француз.


Центар његовог интересовања биле су војна стратегија и победа савезника. Такође, монархистичке симпатије које је стекао у породичном окружењу (кум његовог оца био је краљ Луј XVIII), поред импресија које је стекао захваљујући српској храбрости испољеној у току ратних година, подстакле су и симпатије према регенту Александру Карађорђевићу и Србима. Добру комуникацију успоставио је и са војводом Живојином Мишићем.


Колико је Франше Д'Епере био битан у француско-југословенским (српским) односима у међуратном периоду сведоче и подаци да је биран за личност која ће обављати деликатне задатке и мисије. Д'Епере је донео Легију части Београду 1921. године, и том приликом одржао говор који се дуго препричавао. Тада га је маса људи пратила од Хотела Москва на Теразијама, где је био смештен, до Скупштине.


Прочитајте још: СЕЋАЊЕ УНУКЕ ФРАНШЕА Д' ЕПЕРЕА: Србија му је била у срцу до последњег даха


Његова слава је непосредно након краја Великог рата и у Француској и у Србији сијала сјајем за који се савременицима чинило да никада неће бити упитан. Сећали су га се и у Југославији. Мада су учесници НОБ-а били у првом плану, није заборављена личност Франшеа Д'Епереа.


У оквиру обележавања сто година од пробоја Солунског фронта оживело је и сећање на Франшеа Д'Епереа. У Београду су представљени преведени мемоари француског војсковође који се односе на овај догађај, а садрже и писма, телеграме, изводе из штампе... Они сведоче не само о ратним временима већ и о послератном угледу Д'Епереа у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (Југославији), а посебно међу Србима.


НЕУМОРНИ ПУТНИК


ПУТОВАЊА су била начин на који је Франше Д'Епере стицао не само знања већ и напредовање у каријери. Током последњих 15 година 19. века пропутовао је Кину, Италију, Далмацију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Албанију. Пошто је посетио Загреб, Сарајево, Дубровник, Котор, Цетиње, Скадар, отиснуо се у Кину.