МИРА Симоновић (71), из Ђаковице, тринаест година проводи у собичку некадашњег интерната лесковачке Пољопривредне школе без струје, а од пре четири године остала је и без воде. Потпуно пропао Дом ученика сада је дом овој тешко болесној жени, али она живот у њему описује као "боравак у некаквом логору". Избеглице са Косова и Метохије су одавде расељене одавно. Испраћала их је Мира и радовала се њиховом новом животу надајући се да ће доћи дан када ће јој се осмехнути таква срећа. Пролазиле су године. Мирина очекивања постојала су све мања, али у њој још увек тиња нада да ће старост провести у стамбеном простору достојним човека.

Међутим, и даље има захтеве од којих не одустаје.

Због близине реке јутарња магла покрила је већи део огромне зграде на периферији Лесковца. Тишину, као у неком хорор филму, прекидају јата црних гаврана. Док прилазимо објекту прати нас неколико паса луталица. Због високог растиња тешко проналазимо улаз до кога се стиже уском стазом прекривеном угаженом пожутелом травом. То је једини знак да овде неко живи иако нам је тешко да у то поверујемо. Пред зградом тек неколико цепаница дрва за огрев.

Улазимо у велики хол. За нама се чује шкрипа поломљених "лептир" врата. Хладноћа се увлачи под кожу. Поглед ка степеницама, па на делове плафона који су завршили на поду.

Вичемо: "Има ли кога?". Среће нас Боро Марјановић (55). Он, како касније сазнајемо, дели Мирину судбину. Води нас до једне од много соба. Куца и отвара врата. Миру затичемо са корицом хлеба у руци. Извињава се, каже мора нешто да поједе пре него што попије хрпу лекова. Отвара пропала балконска врата. Свежина замењује устајали ваздух у соби потпуно црних зидова. Стидљиво нуди једину целу столицу. Много пластичних флаша напуњених водом свуда око нас. На зиду календар од пре неколико година. На столу и поду две саксије са цвећем. Мирина љубав из младости.

Мира се плаши да презими међу овим зидовима


- Прошла сам голготу! Са мајком сам из Ђаковице дошла само са једном торбом. Док је била жива, са њеном пензијом и мојом "привременом накнадом" изнајмљивале смо стан и кућиле се како знамо. Када је умрла морала сам да се сналазим, јер нисам имала за кирију. Тек што сам стигла овде искључена нам је струја, а од пре четири године, када су због мраза попуцале цеви, немамо ни воду. Много је тешко. Од мукотрпног рада оболеле су ми ноге, а имам и велику килу коју лекари не смеју да оперишу, а и где бих после операције у ову прљавштину и међу бубе - јада се Мира док показује федере који су истрчали из кревета на коме спава.

Ова тешко покретна жена каже да је радила у ђаковачком суду и да је у међувремену остварила право на пензију. Тих двадесетак хиљада динара сада троши на преживљавање, лекове и такси да би стигла до лекара. Надала се неком "нормалном смештају" који није добила кад је била млађа.

- Станове су добијале породице, а ја сам сама. Немам никог свог. Предност су имали и болесни, а ја сам тада била здрава. Кад сам се разболела нудили су ми откуп сеоског домаћинства, али то би за мене била смртна пресуда. Због болести не могу далеко од болнице и лекара. Молила сам да ми дају неки смештај на коришћење негде на периферији града, али од тога није било ништа. Са новцем који нуде не могу да нађем ни нормалну кућу на селу, а тек у граду. Стара сам. Да их поправљам не могу иако су нудили и новчану помоћ за то. Сада кажу да сам овде илегално, јер је "колективни центар" одавно затворен, и да треба да га напустим. Где да идем? Не знам ни сама - истиче наша саговорница.

Прочитајте још: Од избегличке колоне до доктора наука

Плаши се да још једну зиму проведе овде и додаје да због своје судбине није љута ни на кога. Писала је на много адреса, па се нада помоћи добрих људи и државе како би бар ово "мало преосталих година провела у миру". Поздрављамо је. Силазимо назад у двориште. У ноздрвама нам је још мирис влаге који је освојио целу зграду. Још увек под утиском, окрећемо се ка овом потпуно девастираном, некада лепом здању. Пропало је под тежином тешких судбина многобројних избегличких породица. Поздрављамо се и са Бором који нам на растанку нуди шаку ораха. "Тврд је орах воћка чудновата...", али је човек и од ораха тврђи.

У интернату је и Боро Михајловић, из Призрена

СПРЕМНИ ДА ПОМОГНУ

У ЛЕСКОВАЧКОМ Повереништву за избеглице и миграције истичу да су Бору и Мири нудили неколико решења, али да су они сами одлучили да остану у званично затвореном колективном центру. У њему су, кажу, својевољно и илегално.

- Поред откупа сеоских домаћинстава и становања у заштићеним условима, на једној од локација у граду, Мири смо нудили и смештај у Геронтолошком центру, али ни те опције није прихватила. И даље смо отворени да заједно тражимо решење за трајно збрињавање које ће бити прихватљиво за њих - истиче Жаклина Цветковић, из Повереништва и до краја године најављује још један конкурс за откуп два домаћинства.

Пропали плафони некадашњег интерната

БОЈЕ СЕ ЗИМЕ

БОРО Михајловић је из Призрена. У интернату је две године дуже од Мире. Док је могао, радио је на грађевини и надничио код овдашњих повртара. Онда се и он разболео. Сада преживљава од осам хиљада динара које добија од државе.

- И када ложимо, зидови буду мокри. Толико је хладно. Воду теглимо из штале Пољопривредне школе. Није ни чудо што се Мира искилавила. Помажем јој колико могу. И она је о мени, боље него о брату, бринула када сам "пао у кревет". Понекад се и посвађамо и тако. Иде живот. Боримо се, али за нас будућности нема, само Мири то није јасно - скептичан је Боро.

Напуштена зграда некадашњег интерната Пољопривредне школе