Александра Милутиновић није чест гост медијске сцене, али је зато њено име потписано испод неких од најлепших песама које су, током последњих двадесет година, пред налетом свега и свачега, успеле да одбране праву поп музику на овим просторима.

Нису јој потребне тантијеме, хвалоспеви, експонирања, насловне стране, црвени теписи. Много је важније оно што, својим пером и гитаром, утисне у глас и душу многих извођача, и самим тим, у срце публике, која непогрешиво зна да осети емоцију, која је основ њеног стварања.

Речи су њена игра, нотна свеска њена сликовница, музика њен живот. Заједно чине снове које, како каже, живи, и о којима, поводом јубилеја - две деценије каријере, говори у интервјуу за наш портал.

* Са ове временске дистанце, после толико година, искуства и непролазних песама, које сте створили, шта је оно најважније што осликава ваш пут?

Мислим да би људи, који су поштоваоци моје музике, пре имали шта да кажу на ту тему, али оно чему тежим је, пре свега, квалитет, и да све што радим носи епитет успешног. Љубав према музици и искреност су моја два главна зачина.

* Чињеница је да поседујете упорност, истрајност, професионализам, дубоку емоцију и аутентичност. Шта је још, у вашем случају, било пресудно да постанете један од најплоднијих аутора у региону?

Моја професија је мој сан. Ја живим своје снове! Већина људи не добије ту прелепу прилику у животу, или се не избори за то. Наравно да није потребно имати само таленат, јер, на крају крајева, после одређеног времена, или сте се остварили или нисте. Човек мора да има велике жеље, циљеве и велику љубав, снагу и вољу да до истих дође.

* Какав је осећај када, данас, чујете своју прву песму, коју је неко од извођача снимио?

С поносом истичем да је моја прва сарадња била са Гоцом Тржан. До дана данашњег смо једнако поносне на то и драго ми је што смо остале везане пријатељским односом, као и великим узајамним поштовањем.

Фото: Драган Мујан

* Колико вам одређени унутрашњи осећај говори шта ко може да пева, и да ли се дешавало да наменски пишете за једног, а на крају се испостави да песма, ипак, припада неком другом извођачу?

Врло је битно за кога пишем. Једноставно речено, то је као када правите комад одеће за некога. Императив је да се та особа одушеви и да јој песма добро стоји.

* Са ким никада не сарађујете, а ко је вечита инспирација?

Не бих сарађивала са људима који нису из света музике. Данас смо сведоци поплаве разних садржаја у медијима и, уз дужно поштовање, ја још увек покушавам да направим разлику између људи који се искрено баве музиком и оних који су, на неки начин, залутали у њу.

* Ваше песме се разликују и то је неоспорива чињеница. Пре свега у емоцији, а затим и у тој несвакидашњој симболици, метафори, бриљантној игри речи, текстовима који дотичу и наводе на размишљање. Шта их чини таквим?

У људској природи је да волимо да испољимо и изразимо своје мишљење и емоције. Као што нисмо сви исти, тако се и једна емоција може описати на много различитих начина. Не умем тачно да објасним шта је то посебно и другачије у мојој музици, нема неког посебног рецепта да се до тога дође. Дешава се магија и, док је тако, све има смисла.


Фото: Немања Новаковић

* Како се пишу онакве песме, рецимо, за Александру Радовић, чија је суштина дубока бол, коју само она може да изнесе?

Управо сам кроз претходни, на неки начин, начела и овај одговор. Мислим да је најбоље да објасним како је дошло до последњег заједничког сингла, “Љубави моја”. Александра ме је назвала и рекла: “Желим песму о томе како се љубав прекида и како одлазим јака”. Насмејала сам се, јер је добро познајем. Кроз неколико дана настала је “Љубави моја”. Зар није најлепше када одлазите из неке љубави, и можете да будете довољно велики да кажете тој особи љубави моја!?

* Колико пишете срцем, а колико разумом, или сте успели да пронађете баланс?

Постоји баланс. То се постиже тако што себе терам да истражујем музику и померам границе. Слушам и пратим сва дешавања на сцени, трендове, а опет, у свему остављам нешто своје.

* Вероватно је било момената када ни перо, ни срце нису имали шта да кажу. Како сте их превазишли?

Музика ме никада није издала. Чак и када би ме напуштали људи који су ми много значили, песме би, невероватно, саме излазиле из мене. Некада сам мислила да је боље делити своје туге и проблеме са другима. С годинама сам све више сигурна да су изолација и самодисциплина најбољи лек за све. Човек треба много да ради на себи и да се бави унутрашњом хигијеном.

* Када вам недостаје једна, кључна реч у тексту, кога или шта зовете у помоћ?

Искрено, оставим да се слегне песма, па стихови сами дођу, кад им је време.

Фото: Видоје Манојловић

* Како, интимно, проживљавате толико дубоке емоције у песмама које стварате? Немогуће је да сте увек строго професионални.

Не бих волела да ме ико види кад пишем, и нека то остане део који ћу задржати за себе. Не плачем уз своје песме. Док их правим, нека чудна еуфорија ме држи, али зато, врло често, извођачи плачу кад чују први “демо” или када им свирам. Ја, заправо, ретко плачем. Замислите то!

* Шта је, готово увек, између редова ваших текстова?

Нема неких скривених порука, мислим да је све транспарентно. Има неких песама које се могу схватити на више начина, као што је, рецимо, песма “Безусловно”, коју изводи Тијана Богићевић. То је песма о љубави и путу који човек пређе од себе да би се себи вратио. Ко разуме - схватиће.

* Какву песму, и за кога, још нисте написали, а желите?

Написала сам је, али је, нажалост, Оливер Драгојевић преминуо. Та жеља ми се није остварила.

* Коју песму, интимно, сматрате својим најкомплетнијим делом и због чега?

Има много песама које су ми драге, али сам, ипак, успела да своју животну филозофију имплементирам у једну нумеру коју изводи Александра Радовић, а зове се “Да те не волим бар”. Стих је: зароним и негде доле, у дубини, слушам само своје срце како туче у тишини. Иначе, професионално се бавим роњењем, море је моја велика љубав. Сматрам да је човек из воде дошао, поред воде је његов мир и тамо треба да се врати.

* После које песме сте остали емотивно потпуно празни, јер сте дали све из себе?

Има једна песма која тек треба да изађе. На моју велику радост, снимиће је Јелена Розга. Та песма се, просто, ишчупала из мене, и то је једна лепа и зрела љубавна истина.


Фото: Немања Новаковић

* Шта ваш папир, условно речено, још није истрпео. За шта још нисте спремни и зрели?

Мој папир још није истрпео књигу, а верујем да је зрео, варен и печен.

* Шта недостаје вашем животу и каријери, а шта вашем перу?

Што се музике тиче, мислим да не могу пожелети више, осим, можда, неке интернационалне каријере, а можда и променим занимање. Не шалим се уопште! По природи сам темпераментна особа и верујем да све чега се латим позлатим, па ме није страх ни од чега у животу. Срећна сам и могу да захвалим Богу на свему што ми је подарио. Истински то чиним сваког дана.

* Шта је извесно, на креативном плану, у будућности?

Пуно лепих планова је испред мене. Пре свега, много нових песама, гледаћете ме као музичког уредника врло популарних, регионалних телевизијских шоу програма, као музичара на бини, а надам се и да ћемо, заједно, прославити јубилеј - двадесет година каријере, на неком концерту.