ДА се она питала, била би лички ветеринар. Као девојчица која је одрастала у селу, са животињама, већих снова, каже, није имала. Живот је, ипак, хтео другачије. Ужаси рата, прекинуто детињство, прилагођавање новој београдској средини одредили су јој нови пут. Онај на ком је, уместо стетоскопа, узела оловку за писање. И постала једна од најупосленијих српских сценаристкиња.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЧЕТВРТА СЕЗОНА СЕРИЈЕ "УБИЦЕ МОГ ОЦА": Озбиљне теме у наставку хит саге

"Заборављени умови Србије", "Заспанка за војнике", "Убице мог оца" - само су неки од пројеката у које је Наташа Дракулић уткала себе. Онај најличнији, ипак, тек долази. Филм "Дара из Јасеновца" чије снимање ускоро почиње. Одрасла је у поднебљу у ком се о тој теми много говорило, а део породице је завршио у логору Јадовно. И кад се крене са такве позиције, све делује недовољно добро, открива Наташа у разговору за "ТВ новости".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Наташа Дракулић: Златиборе, питај Лару

- Када смо почели да изучавамо материјал, да се сусрећемо са преживелим логорашима, уплашила сам се да ништа што напишем неће имати снагу тог ужаса. Писала сам, брисала, имала утисак да није довољно вредно. Али онда сам помислила да ако то сад не урадим, ко зна да ли ћу уопште. И схватила да је то најбоље што могу да дам у том тренутку - прича Наташа, одсечно, али топло, емотивно, али без патетике, иако јој је она, како ће нам касније открити, изузетно блиска.

* Прича о "Олуји", чији сте били сведок, такође чека да буде испричана?

- То бих много волела да напишем. Радила сам са документарне стране, када је Стеван Ристић из емисије "Око" снимао емисију, па су ме повели као неког ко зна крај. И схватила сам да је добро што он то ради, јер би код мене све отишло у конгломерат патетике и тешких прича, а не можете тако. Човек мора да раздвоји оно што је лично. Треба да схватимо зашто се то десило и шта су последице које су разорне. Најбаналније, у Аустралији у овом тренутку живи 17 људи са којима сам ишла у исто одељење у гимназији. Најстрашније су жртве, погинули, и то што је читав свемир нестао са тим поднебљем. И неће се вратити. За сваку годишњицу се јако потресем, године пролазе и на мени је сада да покушам да испричам причу.

"Убице мог оца"

* Како се пишу те толико личне приче?

- Много је теже јер дајеш самог себе. Али кад сам победила тај страх, постало је лакше. Јер колико год морала да оголим себе, знам да је важно, немам шта да изгубим. Кад много губиш у животу, све мање страхова имаш. Ако неком може да помогне моја прича, да се неко запита, да свет сазна за размере трагедије која је немогуће велика, онда сам на добром путу. И ако ћу ја да се осећам лоше, то је мала цена. Да сам била паметнија, можда бих и раније написала, али не бих имала ово искуство и километражу. Важно је да дође тренутак, а за филм или нешто друго о "Олуји", верујем да ће доћи врло брзо.

* Колико вас је све што вам се догодило у животу одредило?

- Апсолутно. Вероватно бих најсрећнија била као лички ветеринар, али кад вас пут нанесе на другу страну, морате да пливате и да се снађете, да видите шта од талената можете да искористите. Због тог рата и свега, ваљда, ништа ме не плаши. Не постоји посао који нисам радила. Келнерисање ми је ишло најлошије јер нисам баш најспретнија особа, али у чувању деце сам била сјајна јер сам знала да им измишљам приче. Ничега се не треба стидети. Много сам путовала, добијала стипендије и живела на Западу, али нисам се осећала добро. У Лондону сам била најусамљенија на свету, фалило ми је да одем код пријатеља, а да се на најавим. Ово поднебље мени савршено одговара. Волим да се шуњам свуда, али Балкан је у мени.

* Радили сте много пројеката у којима се види потреба да сачувате сећање на неке људе и догађаје.

- Да, мени је један од најдражих пројеката серија "Заборављени умови Србије". Много сам сазнала о историји. И ако смо допринели да то остане за епоху, драго ми је. Али ми је жао што се са тим стало јер на овом подручју има толико људи о којима се ништа не зна. Сваки пут кад одем негде шокирам се колико сам неука.

"Заспанка за војнике"

* Зашто смо као народ толико склони забораву?

- У озбиљним системима се води рачуна о државности и култури. Ми смо били на ветрометини, са много промена иделогија, па нисмо смели да чачкамо по неким стварима. И зато ми је драго што "Контраст студиос" ради наставак серије "Јунаци средњег века". Први део је епохално урађен, а у другом ће се наћи приче о мање познатим људима. "Ђаци у Великом рату" је такође пројекат који ми је веома драг јер говори о људима који су дизали своју земљу.

* Шта бисте волели да гледалац тих серијала схвати о патриотизму?

- Да му буде драго што је део таквог народа, да се осећа поносно. Довољно је покупити смеће у сопственој кући. Све док у свакодневним стварима почињемо са идејом о најгорим комбинацијама које се могу десити, ту нема лакоће живљења. Треба да радимо најпоштеније што можемо, да се трудимо да будемо корисни чланови друштва и биће нам лепше. Поносна сам на своју зграду јер су се људи удружили, очистили, направили нешто лепо. Живот је тако кратак, никад не знаш шта ће се десити. Волела бих да људи нађу нешто добро, јер кад погледате шта смо све изнели, схватите да је овај народ чудесан.

* Какву причу још нисте испричали?

- Мене интерно зову краљица патетике. Имам урођени таленат за мелодраму, само се још није реализовао. Жеља ми је да направим љубавни филм, па да сви гледаоци плачу. Редитељи са којима сам радила ме стално зезају: "Ајде, додај оно твоје". Стварно умем да направим да и камен заплаче. И ето, све сам радила, али права љубавна прича, какве највише и волим, још ме чека.

* А када бисте правили сценарио о свом животу, каква би то прича била?

- Мелодрама. Страсна, сочна љубавна прича. Кад се будем дочепала оног што највише волим, ту ће сви да плачу, немам дилему. Ја сам нежна особа, мирна и повучена, нисам харамбаша иако неки то мисле.

"Заборављени умови Србије"

ТЕЛЕНОВЕЛЕ КАО ЗАНАТ

КЊИГЕ су Наташи одувек биле бег од сурове стварности. Напамет зна дела Бранка Ћопића који јој је до данас остао непревазиђен писац. За себе, ипак, не мисли да је уметник, већ занатлија. Није, каже, била најталентованија на класи, али је увек много радила на себи. Зато и не крије да је много научила пишући теленовеле.

- Оне су занатски драгоцене. У почетку ми је требало времена, враћали су ми сценарио јер је био превише озбиљан, али захваљујући њима, научила сам да пишем и у кафићу док чекам некога, јер имаш рок који дневно мораш да испоштујеш. Научила сам и да нема нерешивих проблема, продукција се посвађа са главним глумцем, изгуби се спонзор, деси се гомила непредвиђених околности које се у ходу решавају.


ПОХВАЛЕ ЗА ПОЛИЦИЈУ

СНИМАЊЕ четврте сезоне серије "Убице мог оца" ускоро се завршава. После свега, сценаристкиња открива да има огромно поштовање за полицију.

- Најежим се кад помислим на приче неких инспектора који прегледају леш, а треба да оду кући, оперу руке и дају својој породици оно што она очекује. И све то за бедну плату. Изузетни су и скидам им капу колико морају да буду снажни. Жао ми је кад их неко оцрни. И зато кад ме зауставе, а једино ме брза вожња кошта, пошто увек некуд журим, кажем: "Пиши казну, заслужила сам". Раније бих пробала да се "нагодим", а сад нећу да се вадим ни на "Убице".

ДЕЦА НИКАД ГОРА

ДРАКУЛИЋЕВА ради и као одговорни уредник у Редакцији дечјег програма. Као најлепши период памти време проведено у канцеларији са Тимотијем Џоном Бајфордом који јој је био саветник. Чини јој се, ипак, да деца никад нису била гора.

- Све почиње у раном детињству кад им родитељи дају телефон у руке да би их смирили. Живот се убрзао, родитељи немају времена да се баве децом, а пошто живимо у доба ријалитија, узори су потпуно погрешни. Неко на кревељењу заради озбиљан новац и ти сад детету треба да кажеш: "ајде, учи". Нисам оптимиста по питању будућности, ни најмање.