АМЕРИЧКИ глумац (јапанског порекла), писац и активиста Џорџ Такеј, захваљујући улози поручника Сулуа у култној ес-еф саги "Звездане стазе", једна је од највећих живих икона научнофантастичног жанра. На каналу АМЦ (четвртком у 22.00), у другој сезони серије "Терор: Озлоглашени", епизоду по епизоду откривамо скривене странице Такејеве, али и америчке прошлости која поносним САД, како то у ексклузивном интервјуу за "ТВ новости" открива холивудска звезда - не служе на част. Џорџ је током Другог светског рата, као петогодишњи дечак са породицом одведен у један од тајних америчких логора за Јапанце, где је провео детињство и заклео се да ће се целог живота борити за то да свет сазна истину како се историја не би поновила. "Терор" је, поручује он, једно од средстава у тој борби.

* "Терор" је за вас лична прича, о којој се мало зна. Да ли је рад на њој пробудио у вама непријатна сећања?

- То што се догодило је велика срамота за Американце. Једна је од оних ствари коју се људи труде да сакрију, али сматрам да је такав приступ лош. На грешкама се учи и амерички народ би на тим срамним поглављима своје историје морао да гради светлију будућност, а не изнова на оним сјајним тренуцима о којима се већ толико тога зна. Оснивањем Јапанско-америчког музеја, чији сам био и председник од 2000. до 2004. године, институционализовали смо ту причу. Припадник сам последње генерације оних који су преживели логоре за Јапанце у Америци и због тога се кроз серију "Терор", радом у Музеју и низом других активности борим да са мном не умре и сећање на те страшне догађаје.

* Ваша борба за разоткривање америчке прошлости траје од времена кад сте били дете, будући да сте у логор стигли са пет година. Колико сте у тој мисији имали успеха?

- То изискује рад без престанка. У склопу мојих активности је и мјузикл "Оданост" који сам написао за Бродвеј. Он има за циљ хуманизовање те трагедије. Песма увек циља право у душу и најтананије емоције. Она је уз музику најбољи инструмент кад треба допрети до скривених осећања. Написао сам и многобројне књиге. Међу њима бих издвојио стрип који је приређен у форми мојих мемоара и са позиције петогодишњег дечака сагледава страшну и невероватну реалност у којој сам се без кривице нашао. И после мог силног залагања за просвећивање америчке нације о страшном периоду њихове историје, и даље се изненадим кад ме неко од образованих и интелигентних људи, шокиран мојом причом, пита: "То се догодило у Америци? Јеси ли сигуран у то?" Дакле, мој животни рад још није испунио своју сврху.

Серија "Терор: Озлоглашени"

Прочитајте још - Јапан - Земља излазећег национализма

* Да ли вас то обесхрабрује?

- Надам се да ће моје сведочанство кроз графички приказ успети да дође до већег броја младих Американаца, јер су они ти на којима ова земља остаје. Када сте тинејџер, кроз одређене садржаје формирате своје ставове и личност. Ако те младе генерације одрасту свесне истине која њиховим прецима не може служити на част, веће су шансе да се таква историја више никад не понови. Донекле, то је и циљ друге сезоне "Терора". Оно што гледамо у овој серији јесте прошлост од пре 70 година, али тема је и даље актуелна. Реч је о непрекидном кругу неправде и суровости према националним мањинама који ни данас није мањи него пре седам деценија.

* Осим што сте одиграли једну од главних улога у серији, били сте и саветник на сценарију. У чему се у тој области огледао ваш допринос?

- Претходних година обилазио сам универзитете широм САД, држећи предавања о мање познатим страницама америчке историје. Пре две деценије у Лос Анђелесу сусрео сам младића који је оно о чему сам причао схватио прилично озбиљно. Данас је он познати писац, али и један од сценариста друге сезоне "Терора". Било је предвиђено да он буде и један од аутора овог циклуса, али како је у том тренутку био заузет другим пројектом, та дужност је припала Алексу Вуу. Он ме је ангажовао као саветника. Прво што сам урадио кад сам постао део тима јесте то да сам сценаристима одржао једно од универзитетских предавања, а затим их повео у наш музеј, где су са кустосом откривали део по део ове застрашујуће приче. Такође, велики број артефаката из тог периода, које су створили логораши, уступљен је серији како би све било веродостојније. На крају, присуствовао сам снимањима да бих испратио сваки детаљ на сету, а затим је Ву рекао да сам им као глумац потребан и испред камера. Тако је настао лик Јамато-сана.

Као поручник Сулу у "Звезданим стазама"

* Јесте ли као глумац успели на другачији начин да сагледате све оно што сте проживели?

- Снимали смо у Ванкуверу, у Британској Колумбији. Тада сам се први пут сусрео са подацима о томе да су и Јапанци у Канади током Другог светског рата доживели исту судбину као и моји сународници у САД. Нисам знао много о логорима у Канади, али чињеница је да су постојали. Део екипе серије чинили су тамошње преживеле жртве, из чијих прича сам закључио да су им услови у затворима били суровији од наших, будући да су се налазили на северу. Додатно, већина логора у Америци била је затворена 1945. Ми смо били пуштени на слободу фебруара 1946. Међутим, у Канади су логори престали са радом тек 1949. Према сведочењима људи са којима смо сарађивали, тамошња влада по окончању рата као да је заборавила на њих. Били су препуштени себи и хладноћи.

* Да ли вас је сећање на дане проведене у логору ограничавало у раду на улози?

- Не, сматрам да ми је искуство чак помогло да свој али и остале ликове у серији учиним веродостојнијим. Одрастао сам уз разговоре са својим оцем, који је често говорио да никада није успео да се избори са тиме да су његови малишани детињство провела иза жице логора. Године су пролазиле, а он није могао да престане да се пита каква будућност чека децу која су се будила са пушкама упереним у главу. Дуго је једино питање са којим смо живели било: хоће ли нас данас убити? И то га је престрављивало. После свега, моји родитељи се нису сломили. Радили су даноноћно како би ишколовали своје троје деце и подарили нам сигурнију будућност. Захваљујући томе, моја сестра је данас учитељица у пензији, мој брат је зубар, а ја сам после Берклија постао глумац. Ипак, свако од нас је свестан прошлости коју смо сви заједно проживели и важности тога да је никад не заборавимо. Пре свега, због страхова наших родитеља који су се "уклесали" у њихов живот и на неки начин створили нашу будућност.

ОДАНОСТ ПОД ПРИТИСКОМ

* КОЈУ успомену из логора никада нећете заборавити?

- У логору Арканзас, поред моје школе, стајали су централни торањ и застава САД на јарболу. Одмах иза видела се бодљикава жица. Сваки дан почињао би нам рецитовањем химне "Оданост застави". Док сам изговарао текст, који говори о слободи и једнакости за све, сећам се да сам гледао у ту заставу и жицу и размишљао о иронији речи које изговарам.