Када је пре нешто више од месец дана, уз медицинску помоћ, у 104. години окончао свој живот аустралијски научник Дејвид Гудал, светска јавност била је у шоку. Овај уважени ботаничар и еколог, дугогодишњи члан групе која се залаже за еутаназију, на вечни починак отишао је у Швајцарској, где је асистирано самоубиство легално. Изненађујући је био и разлог због кога се одлучио да оде са овог света. Рекао је да није болестан, али да већ деценију не ужива у животу јер је изгубио вид, а и све слабије се креће. То је било довољно да му последња жеља буде испуњена.

Ипак, знатно чешће овакву молбу или захтев имају особе из којих су дуготрајна исцрпљујућа стања и болести исисале и последњи атом енергије, а да се крај болу и не назире. У таквим околностима често и болесник и чланови његове породице моле за помоћ лекаре да им прекрате муке, улазећи тако у поље еутаназије.

Да ли је то етички и медицински прихватљиво, ко и на који начин тако нешто треба да уради - само су нека од комплексних питања везаних за ову тему. Истичући да није присталица еутаназије о којој се код нас све више говори у стручним и другим круговима, специјалиста судске медицине професор др Слободан Савић из Института за судску медицину, иначе предавач на Медицинском и Правном факултету, каже:

- Еутаназија је појам чији корени датирају још из старе Грчке. Подразумева "добру смрт" или "нежну и лаку смрт" до које доводи лице са стране, односно лекар?! У медицину је појам еутаназије половином 17. века увео енглески филозоф Френсис Бејкон са тезом да је дужност лекара да ослободи пацијента од телесне патње и осигура једноставну и безболну смрт. Касније је, међутим, еутаназија много пута злоупотребљена, под изговором да на тај начин треба лишити живота особе које нису вредне живљења. Ово је нарочито узело маха у нацистичкој Немачкој где је убијено више од 90.000 људи, због њихове наводне менталне или физичке инфериорности.

* Ко одлучује о примени еутаназије?

- Доношење одлуке о примени еутаназије није једноставан чин, већ комплексан подухват који обухвата више аспеката. На првом месту је етички, у коме стручно лице, односно лекар, треба да има став да ли је за еутаназију или против ње. Лекаре на то обавезује Хипократова заклетва у којој се каже: "...Никоме нећу, чак и ако ме замоли, прописати смртоносни отров нити му дати савет који може проузроковати његову смрт..." Ова реченица не подразумева само етички став већ задире и у други, медицински, изузетно значајан аспект. А у њему су наглашена два врло важна постулата. Први је primum no* nocere, односно примарно никада не нашкодити пацијенту. У другом се наглашава да по сваку цену пацијента треба ослободити од патњи и болова, али му не нашкодити.

* На шта још треба обратити пажњу код доношења ове важне одлуке?

- Никоме није допуштено да на своју руку одлучује о нечијем животу, чак и када је тешко и неизлечиво болестан. Да би се дебата на ту тему евентуално и водила мора да постоји јасна законска регулатива, односно да ли је еутаназија легализована или не. Уколико није, противзаконита је и сматра се убиством. О томе најбоље сведочи пример који се 1971. године догодио у Холандији. Остао је упамћен случај др Гертруде Постма која је убризгавајући токсичне инјекције усмртила своју мајку, јер је после можданог удара остала ментално и физички оштећена.

Иако руковођена идејом да јој омогући достојанствену смрт, проглашена је кривом и условно кажњена, јер у Холандији у том тренутку еутаназија није била легализована. Након две године Холандско лекарско друштво даје четири критеријума по којима еутаназија може да буде прихваћена, а да се лекарима не суди. Ови критеријуми су битни за званичну легализацију еутаназије не само у Холандији, већ и у неколико других земаља.

* Који су то критеријуми?

- Први критеријум је да само компетентни пацијенти могу да затраже да умру. Други је да захтеви пацијената морају бити недвосмислени, дати без притиска, поновљени и документовани. Трећи критеријум је да лекар који примењује еутаназију мора да се консултује са другим лекаром да би добио независно мишљење. Четврти, можда и најбитнији је да пацијент мора да трпи неподношљиве болове, без вероватноће да ће доћи до побољшања. Ово је утицало на то да се еутаназија у Холандији примењује кад год су били испуњени сви наведени критеријуми, а 2002. године она постаје и прва земља која је еутаназију и званично легализовала. Након ње то су учиниле још Белгија, Луксембург, Швајцарска и Мичиген у САД-у. У сваком случају, скроман број земаља, због велике дилеме и моралних начела о исправности оваквог чина. На срећу, наша земља такође није донела такав закон, због чега еутаназија представља кривично дело.

* Који су разлози за скепсу у погледу еутаназије?

- Иако еутаназија подразумева добровољност, свако одлучивање у нечије име отвара врата злоупотреби. Под изговором емпатије према болесној особи, могу да се крију други захтеви, чак и од стране ближњих. Код нас се ове полемике воде жустро и око тога што се подразумева да егзекутор буде лекар. Сваки савестан и моралан лекар каже: "Зашто ја?", јер то није коректно. Постављају питање зашто то не ураде чланови породице, наравно, по упутству лекара. Уосталом, лекар је везан принципом Хипократове заклетве која га обавезује да баш тако нешто не уради. Живот изнад свега треба да буде постулат сваког здравственог радника, а наравно и других који одлучују.

МОГУЋНОСТ ЗЛОУПОТРЕБЕ

Било какво дефинисање критеријума за примену еутаназије у нашим условима отвара могућност злоупотребе. И "лишавање живота из самилости" је кривично дело. Појам "тешко здравствено стање" толико је широко и нијансирано да је потребна озбиљна анализа о томе да ли некоме треба урадити еутаназију и ко о томе треба да одлучи. Против сам еутаназије јер постоје бољи начини да се обезбеди достојанствена смрт а избегне ма каква злоупотреба. Усмеравање на хосписе, куће за тешке и безнадежно оболеле пацијенте са одговарајућом стручном и сваком другом негом далеко је хуманије од лишавања живота. Говорим као судски лекар и постављам питање: где су границе добровољности а где егзекуције? Може ли неко са апсолутном прецизношћу на то да одговори? Уз то сам најмање заговорник да еутаназија буде дужност лекара. Уколико се о тако нечему озбиљно размишља, равноправно морају да буду заступљене две струке, медицина и право - наглашава др Савић.