ПОРЕМЕЋАЈИ метаболизма, нарочито угљених хидрата, све су чешћи међу децом школског узраста. Аутоимуни метаболички поремећаји не могу да се спрече, али дијабетес тип два, рецимо, може да се превенира, јер је, тврде ендокринолози, директно узрокован лошом исхраном жене у трудноћи и детета у првој години живота.

Докторка Вера Здравковић, ендокринолог Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, објашњава у интервјуу за "Новости" како се предиспозиције за одређене поремећаје метаболизма стварају још пре рођења.

- Телесна тежина са којом жена улази у трудноћу, начин исхране када остане у другом стању и степен њене физичке активности, утичу на предиспозиције за одређене болести са којима се беба рађа - каже др Вера Здравковић. - Осим тога, лоша исхрана детета је највећи фактор ризика за појаву болести у каснијем животном добу.


* Који су најчешћи метаболички поремећаји код деце?

- То је свакако дијабетес тип један који карактерише потпуни недостатак инсулина. Деца, такође, оболевају и од дијабетеса типа два, иако се он често везује искључиво за старије особе. Чести су и поремећаји рада штитасте жлезде, попут Хашимото тиреоидитиса и хипертиреозе.


* Зато су они све присутнији?

- Животне навике су се промениле. Деца су све гојазнија и мање физички активна. Ако желимо да дете лепо напредује, не би требало да претерујемо са храњењем, чак ни у најранијем узрасту, како не бисмо створили предиспозиције за гојазност.


* То се односи и на дијабетес тип два?

- Дијабетес типа два појављује се код деце која су изузетно гојазна и потичу из породица у којима већ постоји овај тип дијабетеса. Чешћи је код мајки које су имале гестациони дијабетес у трудноћи. Њихова деца су и пре рођења била изложена хипергликемији. Уколико касније та деца воде неактиван живот са повећаним уносом концентрованих угљених хидрата, у већем су ризику да као адолесценти или одрасли добију дијабетес тип два.

* Због чега је дошло до пораста броја деце са дијабетесом типа један?

- То је аутоимуна болест код које организам ствара антитела и нема везе са гојазношћу, нити са исхраном. Често су деца која добију дијабетес тип један заправо мршава и немају дијабетес у породици. Још се не зна колико неки фактори животне средине утичу на појаву ове болести.

* У ком узрасту се најчешће појављују метаболички проблеми?

- Дијабетес тип један јавља се у детињству, понекад и код веома мале деце. Када дете после шестог месеца добије дијабетес, сматра се да је то дијабетес тип један. Дијабетес тип два најчешћи је у адолесценији, али све чешће га добијају и деца нижих разреда. Поремећаји штитасте жлезде три пута су чешћи у пубертету, него у било ком другом узрасту.

фото П.Милошевић

* Може ли стрес да буде узрок тих поремећаја?

- Често се дешава да се болест код детета манифестује након неког стресног догађаја у породици. Зато јесте претпоставка да стрес донекле утиче на појаву болести код деце. Ако дете већ има антитела која "тињају", стрес који доживи може да убрза појаву симптома и доведе до ранијег испољавања болести.

* Колико је тешко дијагностиковати метаболичке поремећаје?

- Тип 1 дијабетеса, који карактеришу потпуни недостатак инсулина и пораст гликемије у стањима стреса, тешко је препознати код деце од годину или две. Уколико то прође незапажено, касније се појављују симптоми као што су често мокрење, које може да примети родитељ или наставник, када дете пет или шест пута излази до тоалета за кратко време. Затим се јавља појачана жеља за храном, жеђ и губитак телесне масе. Све то је аларм за анализе, и у таквим ситуацијама се често открива појачана гликемија, која указује на недостатак инсулина.

* Који метаболички поремећај је опаснији?

- Дијабтес тип један лечи се тако што се надокнађује инсулин. Сваког дана, по четири или пет пута. Због тога на први поглед, делује да је дијабетес тип два мање опасан, јер се лечи лековима. Ипак, код овог типа потребна је дуготрајна употреба медикамената, што у каснијим животним фазама доводи до исцрпљења панкреаса и губитка инсулина. Ризик од кардиоваскуларних поремећаја, компликација на срцу, бубрезима и крвним судовима, рецимо, чак је и мањи код дијабетеса типа 1.

* Због чега су обољења штитне жлезде у порасту код деце?

- Код ове аутоимуне метаболичке болести, стварају се антитела на ћелије штитасте жлезде, која могу да доведу до смањене или повећане функције. Најчешћи случај је да је штитаста жлезда оштећена, док њена функција заправо није поремећена. У том случају ради се о Хашимото тиреоидитису. Он је знатно чешћи код девојчица, нарочито у пубертету. Осим тога, чешће се јавља код деце која имају дијабетес и целијакију.

* Како се откива поремећај штитасте жлезде код детета?

- Када је функција смањена симптоми су успорен раст, поспаност, добијање на телесној маси, сува кожа, губитак концентрације, проређивање косе. Код повећане функције долази до губитка телесне масе, лупања срца, повећаног апетита, учесталих столица, повишеног притиска, презнојавања, узнемирености. Најчешће се родитељи прво обраћају гастроентерологу, кардиологу или неурологу.

* Да ли се деца лече на исти начин као одрасли?

- Слично одраслима, надокнађује се хормонски дефицит или прописују лекови који смањују функцију штитасте жлезде. Уколико након две године не дође до ремисије болести, једино решење је хируршко одстрањивање овог органа. То је коначно решење, јер уколико се дуго користе, лекови могу да буду потенцијално токсични и лоше утичу на јетру. Код девојака, нарочито је важно да сви хормонски нивои буду оптимални пре трудноће, која треба да буде планирана у договору са лекаром.

УСПОРЕН МЕТАБОЛИЗАМ

* Колико често је гојазност заправо последица успореног метаболизма?

- Могуће је да деца неактивним начином живота заиста успоре свој метаболизам. Ипак, у правом смислу, успорен метаболизам значио би да дете има неки озбиљнији здравствени проблем. То може да буде смањена функција штитасте жлезде, повећана функција надбубрега и смањена секреција хормона раста. Карактеристично за ову децу која заиста имају ендокринолошки проблем, јесте да су истовремено ниска и гојазна. Ипак, нема много болести које могу да буду узрок гојазности.