"ГРОЗНИЦА испитног месеца", овако би се најкраће и најпрецизније могао описати овај период, који је обележен уписима у средње школе и на факултете. Резултати за мале матуранте су већ озваничени, док уписи на универзитете трају и наредних дана, па се не зна ко је у већој „грозници“, деца или родитељи. Коликом стресу су изложени ученици и будући студенти и да ли је уобичајено да се обраћају стручњацима за помоћ открила нам је Данка Ђукановић, психолог и психотерапеут:

- Од особе и њеног капацитета да изађе на крај са стресном ситуацијом зависи под коликим притиском ће се налазити. Ипак, неминовно је да ће дете бити под тензијом јер је упис у средњу школу или на факултет, сам по себи, стресан.

Ђукановићева додаје да је радила са адолесцентима који су пред упис на факултет имали симптоме напада панике, повишену анксиозност, нередован сан, ослабљену концентрацију или мотивацију за учење и слично. Родитељи ређе за себе траже стручну помоћ. Међутим, у пракси се показало да и они претерано брину, не знају на који начин да реагују на промене расположења свог детета, како да га подрже, прихвате могућност да можда неће успети, или како да на конструктиван начин превазиђу ову ситуацију.

ПРЕПОЗНАЈТЕ ПРЕВЕЛИКУ ТЕНЗИЈУ

Као и одрасли људи, деца и адолесценти могу бити ћудљиви, па нас је занимало како можемо приметити да је притисак на њих већи него што би требало да буде. Наша саговорница каже да постоји више показатеља: дете је ћутљивије него иначе, више времена проводи у својој соби или чешће са друштвом уместо да се фокусира на учење и припрему, импулсивније реагује на уобичајене ствари, има снижен или повишен апетит. Не може да спава или се често буди током ноћи, стално се осећа уморно и исцрпљено, склоно је „негативном“ размишљању и претераној бризи, плачљиво је и раздражљиво... Шта би требало урадити да бисмо ублажили напетост код себе и детета?

- Важно је да себе стално подсећате да је упис у средњу школу или на факултет нормална фаза у одрастању вашег наследника, која неће трајати вечно (иако вам можда тако изгледа) – каже психолог. - Колико год била непријатна помисао да дете можда неће успети да упише школу, или смер, коју би желело, важно је да прихватите да се и то може десити. Када се помирите са том могућношћу, лакше ће бити да и дете припремите на њу. Уместо на бригу, можете се усмерити на то како да га подстакнете на размишљање и алтернативне могућности. Не заборавите да је ваша емоционална стабилност кључна у оваквим ситуацијама како бисте дете могли да умирите и адекватно посаветујете.

КАКО СЕ НОСИТИ СА НЕУСПЕХОМ

„Неуспех може бити прилика за нови почетак, овај пут много паметнији“, рекао је Хенри Форд, амерички предузетник и оснивач Форд мотор компаније. На који начин би дете требало да се носи са неуспехом, ако се не упише у жељену школу, и који мотив би тада требало да има, појашњава нам Данка Ђукановић:

- Уколико себе и дете припремите на могућност да не упише жељену школу биће вам лакше да прихватите ако се то, заиста, и деси. Када имате алтернативне изборе одмах ћете се усмерити на њих и на то како да их остварите. Али, уколико није уписао жељену школу, ви сте му тада главни ослонац и важно је да пратите како се понаша. Кључно је да му помогнете да не „потоне“, већ да настави да трага за решењем и избором који је приближан првобитном. Подсетите га да је неуспех саставни део живота и да упркос томе може да уради нешто добро за себе. Када је реч о факултету, можете га охрабрити да поново проба догодине и да „паузу“ искористи за бољу припрему пријемног испита, одмор и рад на личном развоју. Заједно са вашим наследником можете да размотрите и могућност да се после прве године пребаци у школу коју је желело. Тада га мотивишите да буде вредан, упоран, усмерен на резултате, како би повећао шансе да то оствари. Када је факултет у питању, студенти неретко након завршених основних студија уписују мастер из области коју су првобитно желели и за коју имају више интересовања.

Но, свима нам се кроз живот дешава да вагамо претходне одлуке и питамо се „шта ако“. Тако и дете, након неког периода, може схватити да школа или факултет коју је уписало није за њега. Да ли би требало да истраје у првобитном избору или да га промени, објашњава нам саговорница „Живота плус“:

- Сви смо индивидуе за себе, што значи да би приступ сваком детету требало да буде прилагођен баш њему. Родитељ најбоље зна своје дете и на основу тога може даље да га усмери. Уколико је ученик у трећем или четвртом разреду средње школе схватио да та установа није за њега, боље је да га подржите да то заврши и мотивишете га да упише факултет који га интересује. Ако је већ после прве године схватио да одабрана школа није за њега, посебно ако не планира да се даље образује, онда га охрабрите да се већ следеће године пребаци у другу. Исто важи и за факултет. Уколико је неко апсолвент и остало му је само неколико испита до краја, подржите га да истраје до завршетка, а онда да упише факултет који жели. С друге стране, уколико је током студија ваше дете схватило да тај факултет није за њега онда нема разлога због којег не би нодустало и пробало нешто што је у сфери његовог интересовања.

ПРОЈЕКТОВАЊЕ СОПСТВЕНИХ ЖЕЉА

Много је примера у којима родитељи, свесно или несвесно, пројектују сопствене (не)остварене професионалне жеље на потомка, инсистирајући на томе да буде архитекта, лекар, балерина... Како избећи замку „пребацивања“ сосптвених снова на дете, објашњава Ђукановићева:

- У друштвима као што је наше, завршена добра школа или факултет представља мерило за то колико је неко паметан, интелигентан и успешан, што свакако није добра полазна премиса за развој детета или адолесцента. Поједини родитељи су желели да упишу и заврше добру школу и факултет али из различитих разлога то нису успели. Они често своје неостварене амбиције пројектују и на дете, желећи да оно оствари шта сами нису успели. Сa друге стране, родитељи који су каријеру довели до завидног нивоа, лични успех покушавају да „преселе“ у животе своје деце, захтевајући и од њих да успеју бар у истој мери као и они. У оба случаја може да се створи скуп (пре)амбициозних очекивања која некада делују и деструктивно. У ситуацијама када желе да усмере и мотивишу малишана, родитељи би требало да разграниче свој живот и личне успехе од детета, и да на реалан начин процене његове могућности. У неким случајевима дете ће бити успешније од родитеља, некада неће. Битно је да се схвати да је то нормална појава.


БУДИТЕ ПОДРШКА И ОХРАБРЕЊЕ

Ко је узнемиренији приликом припрема за упис у жељену школску установу, дете или родитељи?

- Нажалост, понекад нема разлике између узнемирености родитеља и детета. Дешава се да дететова забринутост и узнемиреност утичу на родитеље који онда и сами постају узнемирени, и обратно. Није ретко да од адолесцената чујем како им је теже да се изборе са родитељским бригама и нервозом него са сопственим. Стога, у оваквој ситуацији најбоље би било да су родитељи смирени и „стабилни“ како би били боља подршка и охрабрење свом детету, а не додатан притисак – каже Данка Ђукановић.