СРЕЋА је топло ћебенце! Сећате ли се чувене реченице из цртаног филма "Чарли Браун" и опсесије меким прекривачем Лајнуса, једног од главних јунака?! Паметни дечак није могао да се одвоји од свог ћебенцета, смишљајући изнова симпатична оправдања за ту нераскидиву везу.

Деца која не желе да се одрекну свог омиљеног предмета ни када иду да једу, спавају или пишке, то савршено добро разумеју. Али не и одрасли! Њима је већ доста ћеркиног плишаног медведа или синовљевог аутомобила који се у сваком тренутку налази у рукама малишана. Најгоре је ако не могу да се одвоје од њих ни када крену у вртић или школу. Плачу, хистеришу, одбијају да их оставе код куће... Стручњаци за то имају објашњење. И утеху.

- Потреба за сигурношћу је саставни део људске природе, коју малишани задовољавају везујући се за одређене објекте - каже Весна Петровић, психолог и психотерапеут. - Обично је то нека играчка, цуцла или флашица, које се поготово тешко одричу када крену у вртић, па морају да се привремено раздвоје од родитеља. У њима виде компензацију за време, нежност и пажњу маме и тате. Они су им у том тренутку све. И зато их буквално не испуштају из руке, плашећи се да ће, ако без њих остану, бити сасвим сами на овом свету.

Стручњаци то називају "транзиционим објектима", који деци премошћавају моменат исклизнутог осећаја сигурности у новој ситуацији и оног у којој ће мама и тата опет бити ту. Ухвате се грчевито за лутку или флашицу и тако лакше превазилазе тренутке ван топлог дома. И то је у реду до четврте-пете године, али ако се продужи, може да прерасте у проблем.

- Ако до тада не прође само, неопходно је посветити се ослобађању детета од омиљеног предмета, јер у противном значи да се тако подржава његова трајна несигурност. Малишани морају да науче да се одрекну флашице или плишане играчке за коју су веома везани, како би постајали сигурнији у себе, самосталнији и зрелији. Важно је да им се каже да није лепо да у вртић сваког дана носе свог медведа, него да се играју са осталом децом и другим играчкама. Наравно да тај "опроштај" не треба да буде коначан. Нема ничег лошег да малишан и даље спава са најдражом ствари, али у току дана би то "дружење" морало да буде минимално - објашњава психолог.

Важан корак у том процесу ослобађања је нежан разговор родитеља са дететом, у коме ће оно схватити да му се ништа лоше неће десити ако меда остане код куће док је оно у вртићу. Или да може да руча без њега. Уколико се крене од тога, малишан ће знати да је у реду и ако, за почетак, понекад, а временом и стално, преспава сам. У супротном, каже саговорница, можете да дођете у ситуацију да имате тинејџера који се опсесивно држи одређеног предмета чак и када му се вршњаци подсмевају. Он једноставно неће моћи да га се одрекне, плашећи се да ће му се десити нешто јако страшно.