На почетку везе, занесена и заљубљена, девојка гледа свог драгог и каже: "Диван си. Где си се до сада крио?" Он њој, једнако очарано, одговара: "Чекао сам један посебан и јединствен цвет".

Неколико година касније. Она бесно хода по кући распремајући неред и док шишти као експрес лонац, замера: "Никад не избацујеш ђубре. Доста ми је твојих ствари свуда по поду. Јесам ли ја твоја кућна помоћница? Кад си ме последњи пут позвао негде да идемо? За ресторан нисам довољно добра, за послугу јесам, је л'?". Он, пре него што излети из стана, демонстративно лупајући вратима, каже: "Хоћеш ли већ једном ућутати? Стално ти нешто фали, никад ниси задовољна. Иста си као све жене, само звоцаш".

Како време пролази, партнери све ређе размењују комплименте, а уместо похвала и лепих речи "гађају" се примедбама. Док бацају отровне стрелице у правцу партнера који је некад био "најдивније биће на свету", не схватају да пуцају у ноге својој вези. Јер, критика убија љубав. То не значи да је треба избацити са "менија", али са њом се мора поступати опрезно јер је реч о потенцијално смртоносном зачину брака.

У сваком партнерском односу настаје прекретница кад прође заљубљеност, а на тесту је способност за зрелу љубав, каже психолог и психотерапеут ОЛИ метода Ивана Ђорђевић. Према речима саговорнице "Живота плус", сваки пар припада једној од три категорије. У првој су они који на тој прекретници одлучују да заједно граде однос зреле љубави, у другој они који се растају, а у трећој они који до краја живота "играју игрице" у којима нико није ни потпуно срећан, ни несрећан.

РЕЦЕПТ ЗА УСПЕХ Три састојка гарантују успех на овом плану: жеља, спремност на промене и љубав. - Да би критике биле конструктивне, прво морамо бити зрелији, затим треба да се потрудимо да научимо "језик" свог партнера, па онда да разговарамо. Делује лако, зар не? Е па није, али није ни немогуће. Све што нам треба јесте мало жеље, спремност на промене и љубав као јагодица на шлагу - каже Ивана Ђорђевић.

- Првих има најмање, других је све више, а трећи су се најчешће дешавали генерацијама пре нас, те су такви бракови, уз одређену цену "трајали". Чини ми се да као друштво немамо способност да дамо ни примимо конструктивну критику, а она је неопходна сваком ко жели да порасте у личном смислу. Критика може и не мора да убије љубав. Ако су обе стране зреле и спремне за заједничку добробит, онда може донети само добро. Ако су незреле, онда ће критика служити као оправдање личног незадовољства и утицаће негативно на однос - појашњава психолог.

Не изненађује податак да је критика први фактор који предвиђа развод. Људи који стално критикују ризикују да партнер почне да крије ствари од њих како би избегао тираду. Па тако, мушкарац ће следећи пут измислити да ради прековремено ако његовој драгој смета што је са другарима сво слободно време. Жена ће умањити цену ципела да јој партнер не би "солио" памет о томе да много троши. Критика "троши" и самог критичара. Кад партнер и након више пута поновљених замерки настави по старом, оправдана критика се претвара у свакодневно звоцање. А оно је одраз немоћи особе да добије оно што упућује у критици, примећује наша саговорница. Али, и звоцање се може избећи. Потребно је само да разговарамо зрело.

- Када кажемо: "Не могу више да се расправљам, као дете си. Имам двоје праве деце и не желим да и теби будем мама! Је л' ја служим само да будем слушкиња?" партнер чује следеће: "Ти си неодговоран, себичан, не вредиш, моја си највећа животна грешка". Запитајте се како бисте се ви осећали у овој ситуацији. Како бисте желели да вас партнер искритикује? - пита психолог.

Неки су израчунали да на једну критику мора да дође бар пет похвала да би друга страна могла да је поднесе. А критику треба пажљиво сервирати, тако да се партнер не увреди и однос не наруши. Прва ствар коју можемо увежбати јесте да не нападамо, него да говоримо из "ја" позиције, истиче психолог. Тиме постајемо свесни својих потреба, образлажемо партнеру шта нас мучи и на крају, позивамо га на акцију.

- Уместо да кажемо "Поново ниси избацио ђубре", што ће партнер чути као "Ти си неодговоран", треба да саопштимо "Растужује ме што морам сваки дан да понављам да би требало више да ми помажеш око куће". Или: "Драги, имам превише обавеза, значило би ми када би ти преузео бар мали део кућних послова, јер би то значило да разумеш колико сам исцрпљена. Показало би ми да сам ти значајна и да размишљаш о мојим осећањима. Није да не могу сама, али ако све радим сама, онда то и није партнерски однос". Особа којој је критика упућена на овај начин неће доживети разговор као "напад", неће се понашати одбрамбено и активно ће слушати поруку. Кад се осећа нападнутим, фокус је на одбрани, уместо на поруци - каже Ђорђевићева.

МУШКАРЦИ БЕЖЕ ОД КУЋЕ

Утисак је да су жене склоније критиковању партнера, али то раде и мушкарци, само на свој начин.

- На пример, мушкарац коме жена сваки дан "звоца" ће проводити више времена ван куће (код мајке, са пријатељима, љубавницом), уместо да каже да се не осећа лепо у својој кући и да то за њега више није дом, место на које једва чека да се врати. Или, ако га жена превише критикује што је неодговоран, несвесно ће заборавити две од три ствари које му је рекла да купи у продавници. Или неће знати да јој каже како се осећа, па ће цео дан гледати утакмице или играти игрице како би могао да се искључи из непријатне ситуације. И мушкарци критикују, али као да не причамо истим језиком, те нам се чини да жене критикују више - примећује психолог.

И добро, испратили смо све савете психолога, нисмо нападали, контролисали смо се да не звоцамо, смирено смо објаснили партнеру да не можемо нешто сами и он заиста обрати пажњу на спорне аспекте. Али, то траје три дана. А после тога, ђубре је и даље на истом месту. Поставља се питање шта нам је сада чинити.

- Морамо разумети да не можемо мењати партнера, већ само себе. Ако нам, на пример, јако смета то што партнер заборави да избаци ђубре, а он и даље то не ради, онда морамо разумети да не можемо мењати њега, већ свој доживљај те ситуације. Ако је партнер зрела особа, спремна да ради на односу, онда ће се и трудити да се мења. Ако није, онда је одговорност на нама што пристајемо на то и што и даље свакодневно играмо игрице - закључује психолог.