КОЛИКО сте се пута запитали да ли вас партнер довољно воли или можда анализирали сопствена осећања према њему? Пружате ли довољно љубави и колико сте емотивно ангажовани у вези? Често се намеће питање да ли у сваком емотивном односу један партнер више воли. Стручњаци сматрају да људи различито исказују осећања, код некога су пренаглашена и транспарентна док су други прилично уздржани и "шкрти" у њиховој демонстрацији. Али никако не би требало заборавити да није "опасно" волети и да можемо понекад себи да дозволимо да покажемо оно што осећамо према другој половини јер то не значи да смо слабићи. Напротив.

- У свакој вези може да се деси да партнер воли на другачији начин, што у очима оног другог некад изгледа потпуно различито - каже за "Живот плус" психотерапеут и НЛП тренер Маја Павлов. - На пример, умањено или наглашено очекивано понашање може се тумачити као одсуство или присуство љубави, мада није нужно тако. Манифестације расположења и ставова, као и различитих ствари из свакодневице које остављају траг у људској експресији, нису увек знак постојања или недостатка љубави. Некада особа приврженост манифестује кроз одређене акције, учини за партнера нешто конкретно, док други воли да говори шта осећа. У сваком случају, глагол "волети" манифестује се на различите начине у складу са особом и њеном представом о љубави. Али, уколико се једна особа не потруди да се ангажује у односу, може се десити да дође до оправдане сумње у мотивацију друге стране да у њему уопште опстане.


ОСЕЋАЊА СЕ НЕ МОГУ ИЗМЕРИТИ

Да ли је могуће "измерити" ко колико воли и имамо ли сви исти капацитет за љубав? Психотерапеуткиња наглашава да способност показивања и давања емоција у великој мери зависи и од породичног амбијента у којем смо одрастали. То често трасира наш животни и емотивни пут.

- Капацитет за љубав, емпатију, посвећеност другоме или емотивном односу, пружање и примање, код некога је већи, а код некога мањи. Ипак, љубав није апотекарска вага која треба да просуди колико милиграма ког састојка уносимо. Способност да волимо у великој мери детерминисана је и нашом примарном породицом и односима у њој. Уколико смо расли у довољно сигурном окружењу, велика је вероватноћа да ћемо капацитет за здраво везивање умети да применимо у даљим односима. Ако је окружење било конфликтно и без подршке, биће нам потребно више психолошке кондиције да уложимо у одржив однос. Моја клијенткиња имала је партнера са којим је живела годинама, али није добијала оно што јој треба. Њен покушај да то артикулише није наишао на разумевање. Партнер једноставно није схватао шта јој недостаје. Она је настојала да га разуме наводећи разлоге који су могли бити оправдани, као што су његова стална одвојеност од мајке и оца, који су га препуштали деди и баки. Није био сигуран да му уопште нешто припада, а још мање је умео да даје.

Ипак, не значи да веза у којој је један партнер у већој мери вођен емоцијама, а други разумом, нема перспективу. Напротив, то може да буде занимљив однос, уколико партнери вреднују код другог оно што није њихов језик љубави, сматра Маја Павлов:

- Ако емотивна особа то гледа искључиво као недостатак, осећаће се лишено и тежиће ка оном што јој недостаје. Временом се дешава да хиперемотивне особе у везу уносе искуства рација и почињу наглашеније да мисле, па уколико је њихов партнер такав, то може да представља плус. Такође, и они који су веома склони анализи, разумевању и разматрању, могу да схвате да није опасно осећати и да је пожељно дозволити емоцијама да се понекад и покажу и искажу. Притом, схватају да због тога нису "лоши, слаби или без контроле" и могу да прихвате да је рањивост одраз људскости, а то је свакако предност. Уз партнера који показује да му то прија, осетиће се сигурно да то убудуће и искажу. Људи се мењају у зависности од животне фазе, контекста у коме живе и свакако особе са којом живе...

На питање да ли такве љубави имају већу или мању шансу да опстану, наша саговорница каже:

- Не постоји јединствена формула за успех у емотивном односу, већ образац који указује да је флексибилност на цени. То значи: слушати, гледати, осећати и понашати се у складу са собом и добровољно се прилагођавати другој страни, не доживљавајући адаптацију као губитак, већ као добит заједништва. Уколико то гледамо са аспекта употпуњавања, онда различитост не угрожава, већ допуњује. Ако то посматрамо као контраст анализу, можемо да уочимо дистанцу у односу на себе. У оба случаја постоје мотиви за и против.


ЕМОТИВНО ПАСИВНЕ ОСОБЕ

С друге стране, стиче се утисак да особа чија су осећања доминантна у вези и којој је стало до партнера, улаже више труда да тај однос успе. Стручњаци сматрају да све зависи од тога да ли неког покрећу емоције. Постоје врло емотивне особе које су истовремено и пасивне у исказивању личних осећања.

- Већина емотивно ангажованих особа може да предузме акцију или искаже спремност ка иницирању одређених понашања која стимулишу однос. Има и оних који када врло интензивно осете емоцију улажу енергију у њено сакривање или маскирање. Тада говоримо о пасивним манифестацијама љубави упркос осећањима. Прагматичне особе које нису чак ни превише емотивно ангажоване могу улагати у однос јер "се ствари тако раде". Ипак, тамо где су нам вредности, тамо су и покретачи.

Шта се дешава да партнером који је окружен љубављу и пажњом. Користи ли сазнање да је вољен и да ли нечије истинске емоције могу да се злоуоптребе?

- Једна страна може да се опусти јер осећа да је вољена, али не нужно и да злоупотреби другу. Свесни тога да се некоме допадају или да су извор нечије љубави и одобравања могу се зауставити у зони комфора, у којој се више не труде. Почињу да стагнирају, као и њихова веза, јер у њу не улажу. Постоје и они који када имају покретач те врсте, постају слободнији и стимулисанији. Довољно су радознали да откривају свет даље, јер им управо љубав оних који их воле даје енергију и мотивацију, што свакако унапређује квалитет живота.

ПРОМЕНА УЛОГА

МОГУ ли временом да се промене улоге када је реч о интензитету љубави? Психотерапеут сматра да се оне мењају, што захтева стална прилагођавања оба партнера.

- Погледајте шта су биле улоге наших бака пре само једног века и колико је то интензивна промена у задацима, статусима у односу и обавезама. И мушке улоге су се промениле, они су постали отворенији ка породици и емотивно доступнији. Ова транзиција улога треба да донесе и неке нове предности, не нужно проблеме. Што смо спремнији на то, боље ћемо доприносити односу. Најризичнија опција је када један партнер жели да вас угура у своју визију улоге. Ту ствари не опстају на дуже стазе. Тада се поставља питање да ли се прилагођавате улози и очекивању, или конкретној особи која се уклапа или не у специфичан контекст.