Пре него што кренете да тражите срећу, проверите - можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде" - поручио нам је Душко Радовић пре више од четрдесет година. Ипак, у људској природи је да често оно најлепше и највредније не препозна на време као такво, подразумевајући га попут нечег уобичајеног, што нам природно припада. Небројено пута у животу десило нам се да постанемо свесни нечијег значаја тек онда кад ту особу неповратно изгубимо, а ко зна колико дана и ноћи смо провели сањајући о "оном правом", односно принцу на белом коњу који нас је фасцинирао још у детињству, са тврдих корица бајки. Својствено нам је да на недостижно прво место, попут украсног врха на новогодишњој јелци, пажљиво, са обе руке, постављамо недосањаног "правог", док топлог и блиског нам партнера, од крви и меса, ни не рангирамо на истој лествици. Зато се догоди да у ишчекивањима прође и читав живот.

Које су највеће грешке које жене праве приликом избора (и одбацивања) партнера чекајући "оног правог", наводи Елена Кузмановић, психолог и телесни психотерапеут:

- Чини ми се да је једна од највећих грешака несвесност ко смо ми сами и какав партнер нам заиста треба. Чешће се ослањамо на романтизовану слику коју смо некада усвојили као идеал, а она можда нема много везе са оним што би нас заиста чинило срећним. Жене су склоне да у разним фазама одрастања бирају различите партнере, што је очекивано, јер се мењамо и сазревамо. Већи проблем је када нас целог живота привлаче одређени типови људи, иако већ имамо искуства да са њима нисмо заиста срећни. Битно је да будемо свесни да ли су нам критеријуми у складу са нашим системом вредности или су настали као производ друштвеног или породичног притиска каквог партнера би требало да имамо, или шта смо замислили да заслужујемо.

ЗАМКА КАЈАЊА * Како да избегнемо замку кајања због пропуштених шанси и погрешних одлука? - Тако што ћемо се усредсредити на оно што живимо данас, а прошлост посматрати као искуство које нас је нечему научило. Кајање постаје бесмислено, јер се нешто већ догодило и одлуке су донете у складу са тадашњим могућностима. Увек постоје разлози зашто се нешто није реализовало или се завршило. То је била најбоља одлука у датом тренутку. Већи проблем је ако не учимо из сопственог искуства и грешке константно понављамо - каже Елена Кузмановић.

А мушкарци?

- И они осећају друштвени притисак у погледу одабира адекватне партнерке, који се, нажалост, много своди на физички изглед и атрактивност особе. Изглед је еволутивно заиста био значајан, јер смо помоћу њега бирали адекватне партнере за репродукцију, међутим, данас су други критеријуми пресуднији за квалитет везе. Верујем да мушкарци код одабира мање преиспитују своје потребе, а чешће своје партнерке посматрају очима околине. Постоји предрасуда да је мушкарцима изглед битнији него женама, па из тог разлога чак и сами поверују да је то правило. Међутим, истина је да се потребе мушкараца и жена у партнерским односима уопште не разликују много.

Потрага за допамином

* Шта је то што нас стално нагони да не будемо задовољни оним што имамо већ чезнемо о нечем/неком другом?

- За стално тражење новог често је заслужна хемијска супстанца допамин, која се лучи кроз потрагу, чежњу и ишчекивање награде. Допамин нам прија и даје више енергије, буде га изазови, па је самим тим тражење нових партнера узбудљиво и подстицајно. Међутим, није могуће да стално осећамо узбуђење, јер паралелно са тим постоји потреба за миром и сигурношћу коју нам доносе већ познати односи. Заправо, већи део времена је тежња ка стабилности присутна, а хемијске супстанце које нас подстичу и чине еуфоричним (допамин, серотонин, окситоцин, ендорфин) служе да успемо да направимо промену или преживимо одређене тренутке. Међутим, људи су у сталној потрази за таквим осећањима, због чега имамо честе промене партнера, ванпартнерске везе, коришћење дрога и алкохола. Незадовољство оним што имамо може да има корене и у породичном окружењу, јер уколико смо одрастали са стално незадовољним родитељима, и сами смо постали неко ко увек жели нешто друго. Још један разлог је и незнање шта тражимо и шта нам је заиста потребно.

* По ком психолошком принципу долазимо до одабира особина које би тај "идеални" партнер требало да има? Да ли су то најчешће неке које и нама самима недостају, измаштане, пресликане из породице..?

- Одабир може бити заснован на сличности са партнером, на познатости, јер има сличне особине као и ми или наша породица, а може да буде заснован и на допуњавању онога што мислимо да нам недостаје. Уколико одрастамо у дисфункционалним породицама, можемо одлучити да наш партнер мора да буде све оно што наша породица није. Може да се деси да наиђемо на некога ко се труди да буде скроз другачији од сопствене породице, а да на крају ипак постане као своји родитељи. Због тога није било узалудно посматрање породице изабраника/це код старијих генерација, јер нам окружење у коме партнер одраста може дати смернице о потенцијалним тешкоћама. Без обзира на то да ли нас привлаче сличности или супротности, мислим да нас сличности на крају одржавају у квалитетнијем односу, јаче нас повезују и носе мање конфликата. Проблем настаје када бирамо сличне партнере, али нам се та слика себе, кроз партнера као огледала, не допада. Тада правимо изборе у складу са тим какви замишљамо да јесмо ми сами, а не какви заиста јесмо, па бирамо неадекватне партнере.

* Колико се и на који начин слика о "правом" мења током година?

- Слика би требало да се мења у складу са нашим развојем као особе. Ми се увек мењамо, али је питање у ком правцу и да ли нас искуства доводе до мање или више паметних избора. Уколико у одређеном периоду живота имамо проблематичне односе, можемо себе уверити да ћемо их имати увек, јер смо то ми. И онда теже увиђамо сопствене промене и живимо у уверењу да, рецимо, немамо среће у љубави. Како се развијамо, требало би да сазрева и наш однос према партнерским односима и одабиру партнера. Као млађи имамо идеалистичну слику о "правом/ој", засновану на маштању и романтизацији, док са искуством постајемо реалистичнији и некада чак и сурово реални, толико да одустанемо од тражења великих љубави и задовољимо се компромисима. Компромиси некада могу да донесу мир на дуже стазе, али не и испуњење које добијамо од веза заснованих на јакој партнерској љубави.

* Шта би све време требало да нам буде најважнији параметар?

- Постојање љубави. Није само љубав довољна за добру везу, али је неопходан део сваког партнерског односа да би он уопште могао да се развија. Ако некога престанемо да волимо или улазимо у однос без љубави из других разлога (биће добар отац/мајка, доноси ми мир, доноси ми материјалну сигурност, ионако нећу никад доживети љубав...), веома су мале шансе да нас тај однос емоционално испуни.

Рацио или емоције?

* На основу чега би требало да, самоспознајом, увидимо да грешимо у сталним, нереализованим ишчекивањима и променимо то код себе? Може ли рационализација да нам помогне?

- Рационализација је важна, али је уједно и мач са две оштрице када говоримо о љубавним односима, јер је њихова база емоционалност. Рационалност нам помогне када је битно да реалније сагледамо ситуацију, али ипак одлуку треба да доносимо и на основу тога шта осећамо. То је најтеже, јер нисмо често у контакту са тим шта заиста осећамо, већ се бавимо површним осећањима и мислима које нас некад одвајају од тога шта стварно осећамо и желимо. Када смо свесни својих осећања и потреба, доносимо боље одлуке, па и ако нису најмудрије у рационалном смислу, ипак нам говоре на ком смо путу. Такође нам кажу на чему би још требало да радимо у личном развоју. Искључиво ослањање на рационалност нас може одвести у погрешном смеру, јер тиме не поштујемо довољно своја осећања.

* Како да препознамо да наш тренутни партнер јесте баш "тај"? Шта би требало код себе, али и код њега, да преиспитамо како бисмо се уверили у то?

- На почетку нас увек јачина осећања према тој особи подстакне да помислимо да смо пронашли животног партнера. Постоји могућност и да више пута у животу наиђемо на "праве" особе и са њима будемо у неком периоду живота испуњени, тако да они могу бити "прави" за тај период. Неко пронађе једну, а неко више особа током живота. Мерило није увек само дужина односа, већ квалитет. Људи се током времена мењају, па самим тим немамо гаранцију ни за један однос да ће трајати заувек, али је веома важно какав је он док траје. Докле год нам обострано прија и испуњава нас - трајаће. Поред велике љубави, важно је да постоји јака физичка привлачност и жеља да делимо време и простор са том особом. Следећи нивои су блискост и поштовање који се продубљују током времена. Ако осећамо да однос расте, веома је велика шанса да смо на добром путу. Искрено верујем у нашу могућност да препознајемо велике и значајне односе, ма колико да имамо тешку историју.