ОКОНЧАЛИ сте емотивну везу или брак. Преплавио вас је осећај беса, туге, разочарања, безнадежности и питање како даље? Затим се у вашу душу и срце уселила необјашњива празнина. Значи ли то да сте прошлост оставили иза себе и да је време да отворите ново емотивно поглавље. Да ли је прави тренутак за то? Колико је потребно времена да новој љубави кренете у сусрет? Јесте ли спремни?

Психолог Оливера Стојшић сматра да је прави тренутак када престанемо да патимо за бившим партнером и ту причу емотивно превазиђемо.

- То значи да уместо изневерених очекивања, повређеног поноса, огорчености, беса на живот или бившег партнера осећамо само разочарање и опрост у души и схватимо да живот може да буде леп и радостан и после раскида или развода - каже за "Живот плус" Оливера Стојшић. - Ако смо престали себе да сажаљевамо и кривимо и преузели одговорност за грешке које сада посматрамо као искуство из којег смо нешто научили. Прави тренутак је када почнемо да верујемо сопственој процени, не плашимо се самоће, постанемо свесни својих квалитета и жеља и будемо спремни да прихватимо одговорност и ризик будуће везе.

Дакле, колико ће нам бити потребно да се емотивно "рехабилитујемо" и уђемо у нову везу зависи од нас и искуства из претходног односа.

- Често се каже колико смо били у вези толико нам треба времена да се "рехабилитујемо". То не би требало да буде пресудно нити постоји правило. Много је важније какво је било претходно партнерско искуство, како се тренутно осећамо и шта нам је потребно. Ако је ранија веза била бурна, испуњена конфликтима, љубомором а партнер нас је ограничавао и спутавао, можемо претпоставити да ће нам требати више времена да будемо сами и да се опоравимо. Уколико смо из претходне везе изашли гладни љубави, блискости и пажње, онда ћемо вероватно желети што пре да заснујемо нови однос. У оба случаја било би корисно да издвојимо време за самоћу и да размислимо.

СВИ СМО НЕСАВРШЕНА БИЋА КАО што је наша саговорница већ истакла, сваки однос кроз живот условљен је односима са родитељима. - Треба прихватати чињеницу да су и они несавршена људска бића која болују од страсти, греше, некад су нетрпељиви према својој деци и често не умеју да се односе према њима. Сав њихов критицизам, придике, од чега смо у детињству страдали биле су у ствари манифестација њихових стања а не наше кривице. Ако то истински схватимо видећемо да је њима било лоше а не да су они лоши, или да смо ми лоши - тако се самоприхватање значајно повећава.

Кључно је и какав однос имамо према себи јер он у великој мери одређује и однос са другима. Из механизма недовљног прихватања себе можемо објаснити и неприхватање других, појашњава наша саговорница. То се веома лако види у свакодневном животу. Када смо незадовољни и учинимо неко добро дело, неколико минута или сати имамо утисак да смо достојни живота, па се према партнеру и другима понашамо боље. Мање их осуђујемо, чешће примећујемо у њима добро, отворенији смо за разговор... Заправо ствар је у нама самима. Схватити да у партнерству и у животу "волети" не значи осећати страст према некоме, размазити га или узвисити већ желети му добро. Као и однос према себи.

- Уколико очајнички желите да будете са било ким зато што не можете да поднесете да будете сами, што се често дешава, то је знак да нисте спремни за нову везу - каже Стојшићева. - Узрок љубавне зависности је у томе што у детињству нисмо добили од родитеља истинску љубав. У суштини то је узрок свих зависности - алкохола, дроге, коцке, купохолизма, радохолизма... Љубавна зависност није особеност нашег односа са одређеном особом, већ се испољава у свим нашим односима, љубавним или пријатељским. У тој жеђи за прихватањем и савршеном љубави понашамо се као мали вампири. Себи можемо изгледати стварно као страна која даје и обасипа пажњом и бригом( спремањем, кувањем, пеглањем, поклањањем) али на душевном нивоу остајемо "потребитељи". Будући да рупе на нашем бурету остају незапушене, наша жеђ за прихватањем је неутољена а партнер измучен нашом љубомором и потребом да нам стално доказује љубав. Здрав човек одлази из такве везе а ако је партнер завистан ствара се симбиоза двоје људи који муче једно друго.

Како да разликујемо истинску љубав од љубавне зависности?

- Истинска љубав засићује човека, а зависност је незасита. У љубави је поента да човек буде срећан. Код зависности је главно да "вољени" припада нама. У љубави је човек сигуран у себе а у зависности наша вредност зависи од тога како се "вољена" особа односи према нама. Љубав је поверење а зависност љубомора, страх да не изгубимо партнера. Љубав даје слободу а у зависничком односу бавимо се спасењем вољене особе. Љубав је обично узајамна а зависност је често једнострана. У љубави човек се развија у зависности застаје у развоју и деградира.


У случају раскида, онај који воли не губи самоувереност и осећај личног достојанства а завистан човек пада у депресију и не види смисао постојања. Зато је важно да учимо из личних грешака. Оне могу да нам помогну да у будућности доносимо боље одлуке и градимо успешан партнерски однос. Потребно је да радимо и на промени карактера односа према другима људима.


На питање да ли се људи и у љубави воде изреком: "Клин се клином избија, психолог Оливера Стојшић каже:

- Неки ће рећи из искуства да је то срећна формула али често је и замка као што нам се некад чини да смо решили неки проблем а испостави се да смо га само заменили новим. Свако "лоше" искуство нас учи да будемо бољи јер ћемо у противном бити гори. Оно нас подстиче да из нас изађе најбоље а не најгоре. Сви имамо ту прилику за променом на боље или да се оправдавамо, кукамо, жалимо, "анестезирамо" неким понашањима од бола, патње.Бол, болест душевна или физичка је прилика за промену и раст.Зато је важан искрен однос према себи, другима, животу и сигурна сам да ће се тада појавити особе са којима можемо да градимо зрео однос испуњен љубављу, поверењем, миром, радошћу, верношћу и одговорношћу. Често је појава да је људима данас лакше да одустану него да воле. Нова љубав је одлука која нас обавезује на све то.