Супротности се привлаче? Као магнет. Необјашњиво, али тако је. Или се, ипак, привлаче сличности? То као да има више смисла. Природније је. Да ли је? Неки бране прву, неки се залажу за другу теорију привлачности. На ком полу је истина? Да ли је партнер, како се често тврди, заправо наш одраз у огледалу? Када га погледамо, у њему видимо себе. Свидело нам се то или не. Трагамо ли, можда, за особом која је сасвим другачија од нас, али несвесно у њој тражимо (и препознајемо) нешто што бисмо волели да имамо? Жељка Курјачки Станић, психолог и психотерапеут, помаже нам да разрешимо дилему. За почетак, она објашњава како функционише закон привлачности.

- "Сличности" и "разлике" су појмови који се најчешће користе да би се описала нечија веза из угла оног ко посматра са стране - каже психолог. - Управо у томе и јесте проблем, јер одатле не могу да се уоче најважнији, најсуптилнији елементи привлачности. Неко са стране може само да зна демографске и биографске податке, порекло, имовинско стање, образовање, годиште, струку... А то није ни пресудно ни најважније. Постоји читав низ нијанси.

Бити са неким као "код куће"

Када говоримо о хемији, није лако да се тај процес и његов корен вербализују. Јер тај осећај, каже саговорница, долази из унутрашњег детета, оног најстаријег дела наше личности. Потиче из времена док још нисмо знали ни да говоримо, које се равна и просуђује углавном на основу осећања, а не разума.

- Ако се са неким осећамо сигурно, безбедно, као "код куће", своји, ушушкани, пуни животне енергије и жеља, такав неко ће нас привући. А да ли је сличан нама по неким спољашњим одликама или не, то није толико важно. С друге стране, постоје људи који не могу да се заљубе или су се много пута опекли и не желе да троше године на нова разочарања, па одлучују да изаберу неког ко им је сличан и с ким ће се лепо слагати. То је сасвим у реду за "цветање", а не ново рањавање - каже психолог.

НИЈЕ НУЖНО МОНОТОНО Предрасуда је да је особама које су сличне монотоно у вези/браку. Саговорница, међутим, наглашава да је то закључак који може да се изведе само површно, ако однос посматрамо са стране. - Неко може да буде из наше струке, па да на први поглед имамо бескрајно много тема за причу, а да нам разговори испадну напорни и досадни. А неко се, међутим, бави сасвим другачијим послом, а тако лепе и инспиративне разговоре водимо са њим. То је зато што постоји искра међусобног одушевљења, повезаности и заинтересованости да откријемо још нешто о тој особи - објашњава психолог.

Теорија да је партнер заправо наш одраз у огледалу темељи се на тврдњи да оно што смо ми суштински, тражимо у другом. Баш то и такво. Саговорница износи своју "теорију":

- Пошто супротан пол углавном не доживљавамо као конкуренцију, можемо да се дивимо ономе што у њему препознајемо као наше или чему и сами тежимо. На неки начин, заљубљујемо се у сопствени идеал, у савршену себе коју видимо у другом. Али постоје и другачије теорије. Једна од њих каже да се окрећемо за оним што нам недостаје, а што жарко желимо. Заљубљујући се у особу која те особине поседује, надомешћујемо оно што нам је ускраћено или што сами себи ускраћујемо. Привлачи нас, према тој теорији, фантомски, ампутирани део наше психе који проналазимо у другој особи - сматра психотерапеут.

Једна од теорија рефлексије је да у свој живот не привлачимо људе по свесним критеријумима, већ по ономе што наш мозак препознаје као слично. Да ли је тако?

- Постоје два начина на која можемо бити у партнерском односу, а да будемо задовољни, испуњени и срећни. За који од њих ћемо се одлучити зависи од наше емотивности, жеља, искуства и очекивања. Неко може да буде истински срећан у партнерском односу само ако постоји хемија, искра телесне и духовне привлачности и узбуђења које долази из унутрашњег детета. Друга особа, пак, можда уопште не може да осети такву варницу или је имала превише лошег искуства и не жели да га понавља. Она о партнеру више размишља, а мање осећа. Када о њему мисли или прича, најважније речи су поштовање, сигурност, верност, а мање важне су хемија, секс, узбуђење, разиграност. Било који од ова два критеријума избора партнера је сасвим добар ако особи одговара - објашњава психолог.

Како се онда дешавају неретке ситуације у којима се добра девојка заљубљује у проблематичног момка и потпуно губи памет за њим? Ако изузмемо младалачки занос, како се објашњава ако девојка стално понавља тај модел? Да ли то говори о неком њеном потиснутом/скривеном делу личности? Саговорница "Живота плус" каже да тек ако се понови три пута можемо да говоримо о обрасцу.

- Први пут не знамо у шта се упуштамо, други може да буде случајност, а трећи нам већ говори да би то могао бити део патолошког модела. Самодеструктивни обрасци у љубави настају, најчешће, у раном детињству. Девојчица, посматрајући и слушајући родитеље, учи какви су мушкарци и какви ће јој једног дана бити привлачни. То не значи да она жели алкохоличара зато што је њен отац био алкохоличар. Она уопште не жели таквог. Али то окружење јој је у исто време и одбојно и познато и безбедно. Колико год да јој је тешко са неким ко пије, она зна шта треба да ради са њим, тај образац јој је познат. Ако је тата ниподаштавао и омаловажавао жене, а она је волела свог тату и тата је волео њу, она можда неће осећати исту количину одбојности према таквим мушкарцима када одрасте, као што би осећала нека девојка чији је отац поштовао жене - наводи психолог.

Избор унутрашњег детета

Претпоставка је да веће шансе за хармоничан љубавни однос имају парови који су слични. Али, да бисмо били срећни са партнером кога изаберемо, неколико делова наше личности мора да буде усаглашено.

- Онај делић који размишља рационално, процењује да ли је веза изводљива, да ли је партнер насилан, неверан, зависник, имамо ли жеља око којих се не може направити компромис (као што је родитељство). Ту је и онај део који анализира породичне и личне вредности и идеале којима су нас родитељи учили. И напослетку, оно наше унутрашње дете, које често има главну реч, а које се заљубљује и одушевљава. Ако је, пак, то дете било повређивано, оно може да одлучи да не жели еуфорију, и да дозволи другим деловима да одлуче о партнеру - тврди психолог.

Међутим, када се привуку сличне особе, баш та сличност може да буде потенцијал за трзавице и расправе, уколико се једно љути на лоше партнерове потезе/навике/размишљања које заправо препознаје код себе. То се, кажу стручњаци, назива механизмом одбране од непријатности.

- Или чистом пројекцијом. Она функционише тако што оно што нам је тешко прихватљиво или потпуно неприхватљиво код нас, пребацујемо на другу особу, као да је то њена особина, а не наша. Такође, на неке одлике које наслућујемо, када препознамо код других, реагујемо претерано бурно и насилно. Уместо да се боримо са собом, што је тешко, ми нападамо друге. Ово се односи на врло суптилне, личне особине и поступке које само двоје људи могу да препознају, а често чак и њима промиче прави разлог "непријатељства" - закључује саговорница.