ПОЛИТИКА КРОЗ ПРИЗМУ ЖИВОТА

ПОЛИТИКА

Политика и новине су неодвојиве, у шта се сваки читалац свакодневно уверава окрећући прве стране свог листа. »Новости« нису изузетак, али су од првих бројева настојале да политика не засени свакодневни живот. У својој првој деценији, били смо готово »изван политике«, дајући предност темама које су у осталим дневницима биле споредне или запостављене, руководећи се начелом да је за наш лист најважније све што је његовим читаоцима важно. Наравно, политика се није могла потпуно игнорисати, па су и »Новости«, као и сваки други лист, објављивале извештаје о партијским конгресима, седницама централних комитета тада једине, како се говорило, руководеће партије, говоре председника Тита и других највиших југословенских и републичких руководилаца тог времена, саопштења савезне владе, репортаже и извештаје из скупштине. По правилу, то никада није било »у кобасицама«, као што су практиковали остали листови, већ у скраћеној, врло сажетој, најчешће препричаној верзији.

Рубрика »Политички живот« прво ће бити повремена, па стална. Скупштине су биле заступљене од самог почетка, али више у виду репортажа него правих извештаја. Крајем децембра, два месеца после изласка »Новости« на сцену, на првој страни је објављена опширна информација »из добро обавештених извора« да ће за новог председника савезног парламента бити изабран Милован Ђилас, али сутрадан у извештају о томе нема ни речи – да ли је био изабран или не. Наравно, није се могло догодити да не буде изабран, ако је то била одлука врха Партије, па је уместо вести о избору, у репортажи о првом дану првог заједничког заседања оба дома Скупштине, извештач Александар Манчић добио »интервју« од новог председника:

»Друже председниче, реците нам нешто на тему Скупштина - новинари.« »Кад Скупштина буде занимљива, бићете занимљиви и ви« - одговорио је Ђилас, седајући у џип. Тај џип, наравно, није био ни налик на ове данашње, рецимо »мицубиши«, са затамњеним стаклима. Био је то амерички војни џип, »вилис«. Читаоци су из тог »интервјуа« могли да закључе да је Ђилас ипак изабран за председника Скупштине ФНРЈ. Скупштина ће и окончати Манчићеву каријеру у »Новостима«, кад је у једном извештају написао да су посланици о неком важном проблему одлучили за двадесетак минута. Партијском идеологу Добривоју Видићу је то засметало, јер је у званичном саопштењу било речено да је одлуке донесена »после вишечасовне конструктивне дебате«, па је од главног уредника Вање Краљевића затражио да Манчића одмах »суспендује«, што је значило да му више нема места у редакцији. Вања је Манчићу саветовао да потражи место у »Политици«, па се тако наш новинар из прве редакције нашао у конкурентској кући. Већ почетком 60-их, када ће »Новости« почети редовно да прате заседања Савезне и Скупштине Србије, нарочито после проглашења наше »прве економске реформе«, 1965. године.

Године су пролазиле и више није само један новинар пратио политичка збивања у земљи, већ све бројнија екипа. Све што спада у политику пратили су новинари унутрашње рубрике. У почетку, рубрика је имала само неколико сарадника, али је временом прерасла у праву редакцију у редакцији, јер су у њеном домену били политика и привреда, образовање и здравство, активност руководеће партије и друштвено-политичких и друштвених организација - Социјалистичког савеза и Савеза омладине, Југословенске народне армије, синдиката и привредних комора, све до горана и извиђача.

Извештаји и информације из те сфере такође ће се потпуно или у великој мери разликовати од начина на који су други листови пратили живот, на пример, парламената, као и сваке друге друштвене ћелије. По правилу, кад је о скупштинским заседањима реч, за извештаје су биране »теме које живот значе«, закони и одлуке који су се тицали свакодневног живота најширих слојева друштва - плата и пензија, станова и радног стажа, кредитне и пореске политике, а најчешће и обавезно -кретања цена.

У том новом периоду, први партијски и скупштински извештачи-коментатори, Душан Ђурић и Драган Годић, имали су свој угао информисања о раду форума Савеза комуниста и парламената. На једном ступцу, више у виду осврта него класичног извештаја, они су конкретно и сликовито објашњавали шта се то »иза брда ваља«. Шестог октобра 1973, »Новости« ће на четвртој страни објавити скупштински извештај о упадљивом заостајању личних доходака (плата) за трошковима живота, у којем ће нагласити да, поново, »животни стандард грађана највише плаћа цену постизања главног циља нашег друштва – економске стабилизације« и да су »највише погођене породице са најмањим примањима«.

Зачудо, »форуми« углавном нису правили проблем због »скраћивања« дугих говоранција истакнутих функционера, њихових закључака и »судбоносних« одлука, а ако би се то ипак догодило, спас је био у некој накнадној новинској форми - мини-интервјуу или мини- акцентима - да се пренесе мишљење или извод из говора до којег је »повређеном« функционеру или посланику нарочито стало.

Тако смо успевали да буду »и вуци сити и овце на броју«, то јест да званичници буду задовољни, а новине сачувају свој интегритет и сопствени стил праћења политичких збивања.

У све три и по деценије владавине СКЈ и социјалистичког самоуправљања (рачунајући од године када је наш лист почео да излази), и ми смо, као и други, партијске конгресе доживљавали и пратили као најзначајније догађаје, као да од њих зависи не само будућност земље, већ и сутрашњица сваког њеног грађанина, мада смо се осведочавали, да се између тих скупова, суштински ништа није мењало. Свака генерација наших новинара имала је специјалисте за праћење појединачних сектора унутрашње рубрике, али су сви они, без обзира на различите профиле, практиковали изворни стил »Новости«, а ако и нису баш увек успевали у томе интервенисали су уредници рубрика, шеф и редактори ДЕСК- а који су текстове усклађивали са уобичајеном »линијом« листа.

Душан Ђурић и Драган Годић, Драган Вукобратовић, Здравко Илић, Јован Кнежевић, Томислав Милиновић, Бранко Стошић, Светозар Заре Станковић, Драган Јелић, Аца Петровић, Владимир Жалац, а у идућој генерацији и Јован Кесар, Станислав Сташа Маринковић и Манојло Мањо Вукотић, Гордана Логар, Ђуро Билбија и Мирослав Турудић најчешће су, од половине шездестих па до »распада комунизма« у Југославији, потписивали извештаје и коментаре о догађајима на њеној унутрашњополитичкој сцени. Ђуро Поповић је у Већу Савеза синдиката био као »код куће«, као и Растко Гузина у привредним коморама свих нивоа, Ђорђе Мартиновић и Владимир Красић су у ЈНА могли добити и неки чин, Емилија Богдановић је знала све тајне Београдског универзитета и Академије наука, Љубиша Милановић је био »тата-мата« за струју и саобраћај, а Иванки Бунушевац, после ње Драгани Минић, није могло да промакне ништа што је било у вези са здравством, као ни Душану Недељковићу у области финансија.

Сви они, и други које посебно не помињемо, пратећи збивања у својим секторима, пливали су низ воду и уз воду, како кад, зависно од политичке и друштвене климе у одређеном тренутку, и доносили информације које су морале да имају своје место у листу, али је прави дух »Новости« долазио до изражаја у ванредним ситуацијама, када се морало улазити у ризик и ићи »уз нос« режиму, противно директивама.

Најкарактеристичнији такав догађај су биле студентске демонстрације 1968, у Београду, а затим и у Загребу, назване »јунска гибања«. Првог јуна увече, после инцидента који је избио кад је музичка приредба »Караван«, уместо да се одржи на отвореном, као што јебило најављено, почела у дворани Дома културе у Новом Београду, милиција је код подвожњака »зауставила и разбила« студентску колону која се упутила у центар града. Ниједне новине то нису забележиле! »Новости« су сутрадан имале информацију, али је на њу стављен ембарго, за који се није знало одакле је стигао.

Оно што се потом догађало нико више није могао да назива инцидентом. Напротив, носило је све елементе друштвене кризе, па се нико више није усуђивао да ставља ембарго на информације, али су се надлежни из петних жила трудили да их униформишу. Без обзира на лична осећања, новине и већина новинара су преносили званичне верзије догађаја. Упркос томе, »Новости« су успеле, ако не речју, онда сликом, да читаоцима колико-толико верно предоче шта се стварно збивало. Кад је милиција брутално спречила и њихов други покушај да савладају бедем подвожњака, студенти су се затворили на факултетима и незадовољство својим стањем претворили у политички протест.

Ако нису могле да се одупру директивама и фактички морале да објављују фризиране информације и коментаре по налогу, »Новости« су фотографијама на првим странама и, још више, фоторепортажама на средњој страни, ипак представиле јавности праву природу збивања. Било је и других сличних ситуација у којима је наш лист морао да »вибрира«: на једној страни, да се држи »правила игре« која су наметале власти, а на другој - да испуни своју мисију садржану у свом називу. О демонстрацијама у Приштини касно у јесен те исте године такође нисмо писали онако како смо хтели, већ према директиви, али су фотографије и у том случају саопштавале оно што се у извештајима морало изоставити. Тако је било и кад је избио штрајк рудара у Трепчи, и још у неколико сличних ситуација. Али, из тих 60-их један догађај је имао исти третман у »Новостима« као и у свим осталим медијима - »пад« Александра Ранковића. Пленум Централног комитета СКЈ, првог јула 1966. на Брионима нико није могао да интерпретира по своме, већ само у виду добијених саопштења. Као ни хајку која се потом сручила на овог човека и чистку која је прохујала кроз све нивое тајне полиције, савезног и републичког министарства унутрашњих послова и локалних служби. Годинама и деценијама, »Новости« ће бити усамљене у свом специфичном начину праћења политичких збивања, све док се и други медији нису »ослободили«, упоредо с променама на домаћој политичкој сцени и увођењем вишепартијског система, на почетку последње деценије прошлог века.

КРОЗ ПРИЗМУ ЖИВОТА
Прикажи 10 вести Прикажи све вести