ЖИВОТ ПИШЕ РЕПОРТАЖЕ

Стара крилатица да живот пише романе, може да буде тачна само ако то новине и објаве. У било ком од свакодневних текстова, а најуверљивије и најпластичније у репортажама.

Новости су, и у овом новинском роду, унеле новину у југословенску журналистику. У тадашњим дневним листовима, нарочито у оним великим, под репортажом су се, претежно, подразумевали написи у којима су аутори, како су их, поготово ако су се прославили, сумњичили заједљиве колеге, покушавали да своје неостварене литерарне амбиције задовоље на много лакшем - новинском терену, не водећи превише рачуна да ли ће, у крајњој линији, задовољити читаоце.

Мање више, репортажа је била уметност ради уметности. На прсте су се могли набројати репортери који су, уз лепо писање, давали одговоре на класичних пет основних питања сваке школе новинарства.

Новости су, од свог првог дана, од тршћанске кризе и првих извештаја свог првог главног уредника Слободана Глумца, кренуле управо овим путем, промовишући репортажу као прави новински текст, који у основи садржи вест и информацију, али питко и уверљиво написан, па је био још бољи и вреднији када има и став.

Овакву, модерну репортажу лист гаји и усавршава већ педесет година. И то је образац који данас карактерише наше писано новинарство у целини.

Увек су Новости имале сјајне репортере, одгајене или школоване у сопственим редовима, спремне да у пола дана или ноћи отпутују на место неког драматичног догађаја, да и у најтежим условима пошаљу на време текст редакцији, кратак, али потпун и уверљив.

Појединачно ауторство било је важно, али је интерес читалаца увек био на првом месту, па су репортаже често биле колективни чин. Обично су потписиване иницијалима Е. В. Н. (Екипа »Вечерњих новости«), а читаоци су, не једанпут, писали редакцији питајући како тај Е. В. Н. може да руши све законе физике и земљописа, па се у исто време налази на толико узајамно удаљених места и догађаја!

До распада некадашње Југославије, велики догађајии драме сводили су се код нас, углавном, на природне катастрофе и разне несреће. Скопски, бањалучки и земљотреси у Црној Гори били су највећи изазови за наше репортере. Као и несреће у рудницима и велике поплаве. Драган Јелић је буквално из ваздуха скочио у поплављено подручје код Пирота, кад је пукла брана на Завојском језеру.

У оваквим збивањима, лист је увек тражиои налазио појединачне судбине, усредсређивао се на невоље обичних људи, што је појачавало аутентичност текстова.

Нешто ређе, али увек кад су то дозвољавале материјалне могућности, редакција је слала у ватру своје новинаре на велике светске догађаје. Уложено се увек исплатило, не само кроз тираж, већ и кроз повећање угледа.

Многи изврсни репортери из тих мирних и досадних времена заслужују да буду упамћени: Зоран Буџа Марковић, Јован Миленковић, Миодраг Илић, Јован Максимовић, Божа Стојадиновић, Спасоје Убавић, Богољуб Пејчић, Светозар Ђоновић, Ранко Тодоровић, Светислава Стојановић, Борислав Комад, Ђорђе Поповић, посебно Гордана Брајовић, као и Саво Греговић, Власта Поповић...

Многе дирљиве, аутентичне, свеже репортаже исписали су и наши дописници широм земље. Већина, нажалост, није међу живима. Многи су сагорели на послу. За њих није важило правило да новине живе само један дан.

Оружани сукоби на тлу некадашње заједничке државе, ненадано су поставили пред новинаре-репортере нове изазове и обавезе на које нико није рачунао. Али и из тих догађаја израсла је екипа врсних младих репортера.

Да поменемо само Милену Марковић, не зато што је женско, већ због њених потресних извештаја и репортерских сусрета у време трагичног егзодуса Срба из Крајине.

Репортажа се у Новостима није правила само кад се догоди нешто крупно и трагично. Свакодневно су гајиле људску причу, репортажу о малим људима који су имали шта да испричају читаоцима.

Ту врсту текста је вероватно најтеже учинити занимљивом за најшири круг читалаца, али су репортери Новости успевали да и од тих анонимних појединаца начине медијске јунаке. Из таквих написа родила се и идеја о установљавању најугледније акције листа - Најплеменитији подвиг године.

Посебан вид репортажа су такозване афере. Својевремено је било крајње ризично и опасно откривати, како се то говорило негативности у привреди, а поготово у политици. Не један такав текст је изазивао буру и незадовољство тзв. политичких фактора, али ћемо навести само случај аутентичне репортаже под насловом „Све треба да се изведе без нашег посредства“, из Недељних новости од16. априла 1972.

Написана на основу случајно снимљеног телефонског разговора водећих људи неименованог великог сарајевског предузећа са функционерима у Београду, из којег се јасно могло закључити да је реч о закулисном договору да се, уз помоћ својих новинара, дискредитује конкурентска фирма, ова рубрика је узбудила духове, али не зато што раскринкава прљаву праксу у привреди.

Срећом, све је брзо утихло, без последица по новинара и уредника, пошто су сви умешани били заинтересовани да се случај што пре заборави, али је један посланик у скупштини ипак оптужио Новости због, како је рекао, „метода из ранковићевских времена“.

Новинари су храбро улетали у коштац с оваквим изазовима, па и по цену не само судског спора, већ и политичке одмазде. У такве авантуре спремно се упуштају и данас, мада су времена друкчија, али не увек повољна за храбре новинаре.

Прикажи 10 вести Прикажи све вести