НА састанку државног и војног врха у Хрватској 31. маја 1995. под председништвом Фрање Туђмана, усаглашени су коначни детаљи војне операције Олуја против Републике Српске Крајине.

Пошто је саслушао план начелника Врховног војног стожера - Генералштаба Хрватске војске генерала Јанка Бобетка, ранијег команданта југословенске Загребачке војне области, Туђман је изложио својим сарадницима како треба даље деловати против Срба:

Решити на који начин? То је сада тема наше данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно што нећемо одмах захтевати да мора капитулирати у неколико дана... Према томе, није нам главни задатак Бихаћ, него наношење на неколико праваца таквих удара да се српске снаге више не могу опоравити, него да морају капитулирати.“

Један део плана предвиђа и бацање летака изнад територије РСК како би се изазвала конфузија у српском живљу:

Један летак овако значи опште расуло, победа Хрватске војске уз подршку свијета, итд. као: ’Срби, ви се већ повлачите преко... итд, а ми вас позивамо да не треба да се повлачите, ми вам гарантујемо сигурност’... Значи, на тај начин им дати пут, а гарантовати тобоже, тзв. грађанска права!“

Поред општег војног правца према Бихаћу, било је речи и о војном дејству према Книну, као и одређивање снага које ће бити тамо упућене. Основно је да Хрватска војска треба да разара српске места, да пали куће и имовину, како би се становништво осећало несигурно и у страху за своје животе.

ОДОБРЕНЈЕ ХОЛБРУКА Зелено светло за Олују дао је изасланик САД Ричард Холбрук. То је објавио новинар Нјујорк тајмса Дејвид Бејднер на основу извора из Стејт департмента. У документарном филму америчке производње „Југославија - рат који се могао избећи“, који је српској јавности мало познат, Холбрук, који је уочи припрема, 2. августа 1995, дошао у Загреб на састанак са Туђманом, признао је да је одобрио операцију Олуја. То спомиње новинар Бајднер, који цитира званичне мемоаре о преговорима у Дејтону Ричарда Холбрука.

На Туђманову примедбу да је Книн „тврд орах“, генерал Анте Готовина му је одмах одговорио:

Председниче, у овом тренутку ми комплетно с нашом техником контролишемо Книн. Није уопште то, ако је команда за удар на Книн - ми га за неколико сати рушимо, комплетно!“

ЗагребаЧки Глобус у броју од 3. августа 1995. објављује да се у Хрватској у раним јутарњим часовима врши масовна мобилизација, као и да се на граници према Крајини налази велика концентрација хрватске војске. На удару су, како лист преноси, Срби и територија коју они контролишу, затим Истра и сви функционери опозиционих странака, односно партија које нису по вољи власти.

Најмасовнија мобилизација обављена је у Сплиту, а како у Загребу свака општина даје по једну бригаду, већини амбасада саветовано је да припреме чланове својих породица да напусте Загреб и врате се у своје земље. Многе авио-компаније, међу првима из Швајцарске, Аустрије и Велике Британије, отказале су своје летове за Загреб, Сплит и Дубровник.

Глобус доноси и мишљење једног дипломате:

Зашто би било ко мобилисао толико много људи и подигао на највиши ступањ борбене готовости војску, зашто би нагомилавао тако снажне трупе на самој линији разграничења, ако стварно не мисли да крене у напад?“

Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, Ројтерсу је изјавио како нема разлога за рат, с обзиром на то да је српска страна спремна за разговоре о политичким питањима. Галбрајт преноси спремност Крајине, односно Милана Бабића, на отварање дела аутопута Београд - Загреб који пролази кроз Републику Српску Крајину, и пуштање водовода. Бабић је поновио да је у смислу плана З-4 потребно да се обустави ватра, да Хрватска изврши демобилизацију своје војске и обустави мобилизацију, затим да се у смислу Резолуције 901 Савета безбедности УН изврши размештање снага УН у смислу Венс-Овеновог плана, који је Крајина прихватила пре три године (1992).

На основу плана З-4 Србима у Хрватској је тада „нуђена држава у држави“, што су највиши представници Републике Српске Крајине прихватили, а иза којег су стајали Европска унија, Уједињене нације, САД и Русија.

Дан пре отпочињања Олује, 3. августа, хрватска делегација је на преговорима са крајинским Србима у Женеви о плану З-4 понудила, наводно, „мирну реинтеграцију окупираних подручја“. Туђман је захтевао да Срби ослободе пругу преко Книна. Делегација РСК није потписала тај план с обзиром на то да су Хрвати тражили искључиво капитулацију.

Тог 3. августа 1995. - како је писао загребачки Јутарњи лист, на састанку у Београду, Питер Галбрајт, амбасадор САД у Загребу, успео је да приволи Милана Бабића да ипак прихвати мировни план. О томе је Галбрајт известио Туђмана истог дана по подне у Загребу. Туђман, наравно, није одустао од својих планова, јер су припреме далеко отишле.

У припреме обрачуна са Србима укључила се и Телевизија Загреб која је спровела анкету у којој је 73 одсто грађана било за акције против Крајине.

Команда Војске РСК саопштила је, дан раније, да је 2. августа бомбардовала ширу околину Дубровника, као и да ће поново тући Дубровник уколио хрватска војска настави да бомбардује Дрвар.

Иако су тада порицали, а Хрвати изјављивали да им САД помажу, битна је каснија изјава америчког генерала Чарлса Бојда:

Хрватска никада не би покренула офанзиву у било ком од сектора без јасне подршке владе САД. Начин на који је извршен распоред снага је одраз њихове обуке. То је вема ефикасно и то је део политике САД“!




(Наставиће се)