КАДА су се конституисале републике и покрајине, одабрале су и своје главне градове. Пошто је за главни град Југославије одређен Београд, поставило се као врло важно и питање: где ће се сместити Србија?

Према сведочењу Милентија Пешаковића, угледног политичког активисте, новинара и хроничара актулних догађања, Броз је одмах по ослобођењу Београда позвао Нешковића и приупитао га шта мисли о идеји да главни град Србије буде - Крагујевац?

Нешковић је, каже, ту могућност одмах искључио. Он сам је био Крагујевчанин и за град на Лепеници је тврдио да нема капацитет да прихвати политичке и културне институције републике, да је био тесан и за кнежевину Милоша Обреновића.

Док је Србија опстајала са својом посебношћу, неравноправна са осталих пет република, опстајала је и Југославија. Када се она, доласком Слободана Милошевића, окуражила, решена да поткреше крила покрајинама, Југославија се нашла пред искушењем. Уследиле су уставне промене и покрајине су преведене под републичку капу. То је било лако са Војводином: њена скупштина је то одушевљено прихватила. А она у Приштини?

Заседање тамошњих посланика очекивано је са изузетним занимањем. Владала је неизвесност, па је то био и медијски догађај, у рангу партијских конгреса. Неочекивано, исход је био позитиван, у знаку тријумфа Милошевића и његових. Да не буде противних гласова новом уставном решењу, допринели су и водећи албански функционери у федерацији са Фадиљом Ходжом на челу, а седнице је мајсторски водио Вукашин Јокановић.

НИ ПЕДАЛј ЗА "ЧЕТНИЧКИ КВАДРАТ" СРБИ нуде БиХ разграничење тако да она не изгуби ни квадрат своје садашње територије; колико уступи, толико јој се враћа. Сарајевски (бошњачко-хрватски) медији громогласно подржавају своје преговараче да истрају "само на своме", да не дају ни "свој педаљ" за "четнички квадрат"!

Троделна Србија је - постала цела!

Идила је, међутим, кратко трајала.

Притајено незадовољство је убрзо каналисано и није било испољено преко студената, као у ранијим догађањима на КиМ. Овог пута албанску заставу су развили рудари у окнима "Трепче". Рудари су ступили у штрајк глађу, одбијајући да се појаве на површини.

"У Трепчи се решава судбина Југославије", поручивао је словеначки лидер Милан Кучан из Лјубљане. Ако се не прихвате захтеви рудара, следи повратак на старо уставно решење - неће више бити ни Југославије, досољавали су из Лјубљане.

"Хрватска руководства су починила велику грешку, морала су да пруже безрезервну подршку Србији. Нјихова пасивност и прећутно подржавање оних који су куповали оружје, припремали се за рат, отворили су пут Туђману, који је лако збрисао и та руководства...", тихо је размишљао Мика Шпиљак кад је већ остао без политичке моћи.

Изузев Стипе Шувара, нико у Хрватској није стао уз Србију. Уз њу је стала само Црна Гора и оне су утемељиле трећу - СР Југославију. Против те природне заједнице окренули су се сви у бившој држави, али и српско-црногорски савезници и непријатељи у прошлости. Нису се смирили док и СРЈ нису затрли.

После деценијских санкција, атомског рата, територијалног сакаћења, судовања... шта још предстоји Србији?

"Био сам у Србији, Србија је на робији", кличе песник.

У декларацији о проглашењу СРЈ било је речено да она нема територијалних претензија, да републичке административне границе признаје за државне. Самостална Србија, као наследница СРЈ, преузела је и ту обавезу. Нема територијалних претензија, али има граничних проблема. Уместо импровизованих, морају се обележити државне границе, а то све озваничити међудржавним уговором.

Тако преговори са БиХ трају већ десет година и ту нема помака. Српска страна тражи да се прво изврше одређене корекције према ситуацији на терену и да се онда приступи и њеном обележавању. Сарајевска страна, међутим, захтева да се постојећа (замишљена?) републичка граница обележи као државна, а да се после приступи евентуалном разграничењу. Српски стручњаци у разговорима траже корекцију на четири локације: две на којима се налазе хидроелектране "Зворник" и"Бајина Башта" и две у атару Прибоја и Рудог.

Граница између Хрватске и Србије на Дунаву, коју је (1945) повукао Милован Ђилас (1911-1995), а потврдио Политбиро КПЈ, још је отворена и "привремена".

Хрвати заступају "принципијелан став", позивају се на чувену Бадинтерову комисију, која је републичке "привремене" границе прогласила (1991) за - државне.

У чему је проблем? Од уласка Дунава у Србију, па до Бачке Паланке, на левој страни реке, налазе се аде и ритови, који су (по Ђиласу) припали Хрватској. Србија предлаже да се граница повуче средином Дунава; кад се не може повући етничка, нека се повуче природна граница. Спорна је површина од неколико квадратних километара (променљива, плавна) и власништво може остати исто или да се обештети.

У време СРЈ, гранични спор са Хрватском био је актуелан на Јадрану - са Црном Гором. Спорна је била (стратешка) Превлака. Ово гранично жариште преузела је била и ОУН - да га под својим окриљем реши. Док се то решење ишчекивало, Црна Гора се, из чиста мира, повукла из спора. Црној Гори је постало важније разграничење са Србијом, да се одвоји, па је Хрватској препуштена Превлака.

Обе државе, Хрватска и Црна Гора, изјасниле су се за поштовање "принципа", који је промовисала Бадинтерова комисија - затечене републичке границе су и - државне.

Колико су оне принципијелне и независне показале су на примеру Србије и њене покрајине КиМ. Признале су, међу првима Косово, као самосталну државу, иако је она по оном истом Бадинтеру неотуђиви део Србије.

(Наставиће се)