МЕНИ је тада било свеједно да ли су Илок и Барања у Хрватској или у Србији. Сретену Жујовићу није било свеједно. Из садашње перспективе, увиђам да нисам добро видео нашу националну ситуацију. Нисам тада сагледао националистичке намере Хрвата у разграничењу са Србијом у Војводини и Срему. Веселинов је псовао и викао: "Вуковар је наш!" То је значило сремски, војвођански. Мени је било свеједно чији је Вуковар и у којој је републици. Сад схватам колико сам погрешио. Доцкан.

Ово је била исповест Александра Ранковића (1909-

-1983), коју налазимо у делу Добрице Ћосића "Пишчеви записи", објављеном 2001. године.

Кад се толико разочарао један Ранковић, шта је преостало милионима Срба?

Партија се у Војводини одрекла свог основног критеријума и увела додатне, међу којима је најважнији био национални састав становништва. Војвођански активисти су се тада растрчали, пребројавали су народ, али су имали муку. Окупација је променила предратну слику, па је попис становништва из 1931. године призиван у помоћ. Најбржи је био Окружни партијски комитет за Срем. Представљена је статистичка слика три среза око којих су спорови и избили - Винковаца, Вуковара и Шида.

Срез винковачки имао је највише Хрвата - око 42.000, Немаца - 6.000 и Срба - 4.166. На том подручју било је прогањања српског живља и досељавања Хрвата, али се то статистички није стигло обрадити.

ПАНЧЕВО ДЕО БЕОГРАДА ЈЕДИНСТВЕНА КП Југославије имала је централни, покрајинске и обласне комитете. Сматра се да су подручја тих комитета била основа и будућих унутрашњих граница Југославије. Свој комитет имала је и Војводина, која је била у истом друштву са Словенијом, Хрватском, Србијом, Македонијом, Црном Гором и Далмацијом. Он је покривао Банат, Бачку, Барању и Срем. Само му је Панчево било изузето, јер је припојено Београду. Ако су подручја партијског деловања били основа и овом разграничењу, зашто се оно искомпликовало и до данас остало нерешено?

Вуковарски срез бројао је око - 48.000 и у њему су најбројнији били Срби са више од - 23.000; на другом месту били су Хрвати - 16.200. У самом граду Вуковару било је Хрвата 5.446, а Срба - 2.051. Предратна слика је ту измењена: досељено је било око 1.000 Хрвата, а исто толико убијено Срба. А у близини града, у три такозване пустаре живело је хиљаду Срба и сви су били протерани 1941. године, а на њихове поседе су досељени Хрвати.

Ако је бројност била важна, онда су Срби у вуковарском срезу, и поред прогона и досељавања, имали бројчану предност.

У шидском срезу, у коме је било регистровано око 35.000 становника, Срби су представљали приближно половину - било их је 17.869, а Хрвата - 13.008 (остатак становништва чиниле су мањине). Важан је податак да је у овом срезу убијено више од 4.000 Срба и 200 осталих, међу којима је било и Хрвата.

Хрвати своју бројност и "повијесно право" појачавају привлачењем другова комуниста. Тада моћни Андрија Хебранг (1899-1949) шаље мисионаре у Сремску Митровицу да тамошње комунисте убеде да се партијски вежу за ЦК Хрватске.

Војводина је узаврела.

Активно је и Савезно министарство за информисање, на чијем челу је био Србин из Хрватске, Сава Косановић, Југословен без остатка. Сестрић Николе Тесле, уз своју идеју - могуће помирење и братску улогу Срба и Хрвата - обелоданио је и наводну Николину изреку: да се он поноси српским сојем и хрватском домовином!

КосановиЋево министарство је једну опширнију анализу догађаја у покрајини доставило и највишим партијским и државним органима. Ту се могло прочитати и ово:

"Крајеви Хрватске и Славоније где су се водиле борбе, Сремски фронт, опустошене су. Пошто је и Војводина остала делимично пуста, у крајевима где су живели Немци сада се тенденциозно убацују читаве масе Хрвата. На подручја срезова - сомборског, паланачког, кулског, апатинског, новосадског насељено је од 1. новембра 1944. године до маја 1945. године око 30.000 Хрвата, око 3.000 у Стару Пазову и Инђију".

Није речено ко их је насељавао?

"Обрада земље иде тешко. Тамо је из крајева Пирота, Босиљграда, Лесковца, Прокупља... покупљена избегличка сиротиња и масовно бачена у Војводину. Све је то босо и голо, храну примају неуредно и падају од умора. Сви они изјављују да нису земљорадници и да нису вични тим пословима. Земља трпи од њих, а они од земље.

- Мањине у Војводини добијају значајне привилегије, а ово се нарочито односи на Мађаре, који сами шире гласове да ће Бачка и Банат доћи опет под Мађарску....

- О покретној имовини Немаца не води се никаква рационална економија ни брига. Имовина се разноси којекуда, као приватна. Граби се из околине, али и Београда. Тако је Бранко Чубриловић добио три собе намештаја...

Толико од Косановића.

Страх да се ситуација у Војводини не отме контроли, подстакла је Броза и другове да се предузму и одговарајуће мере. Прибегнуто је испробаној варијанти - формирана је комисија, са задатком да обиђе терен и да, на крају, предложи разграничење између Хрватске и Војводине, односно Србије.

Кад постане густо, зна се, ту је Ђилас!

Политбиро партије је предложио, а Председништво АВНОЈ-а се сагласило, да се формира заједничка комисија, која ће обићи крајеве које је требало разграничити и предложити решење. Сложили су се и око састава комисије, у коју су ушли: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Поповић, Јован Веселинов Жарко и Јерко Златарић. Без поговора је прихваћен и Ђилас као њен председник.

АВНОЈ је тада издао посебно пуномоћје на Ђиласово име.

Пре него што је Комисија за разграничење кренула на посао, Војводина је определила своју судбину. На седници Главног НОО одбора Војводине, 6. априла 1945. године, одлучено је да се покрајина припоји федералној Србији. Поновио се исти случај из 1918. године, када је Војводина приступила Краљевини Србији.

(Наставиће се)