ДВА покрета - Равногорски (четнички) и партизански - нашли су се раме уз раме у истом делу Србије, па су чак у почетку и сарађивали до одређене мере.

Ипак, било је јасно да су Михаиловић и Тито имали потпуно другачије концепте отпора. Иако је било појединих сукоба између Немаца и четника још у мају 1941, Михаиловић је разматрао отпор кроз успостављање организације која би, када дође време, устала против окупационих снага. Такво време би, по његовом мишљењу дошло када би Савезници обезбедили победу, а ослобођење Југославије постало неизбежно.

Михаиловић је следио политику коју је поставила југословенска Влада у избеглиштву 22. јула 1941, када је издато саопштење које је објашњавало немогућност наставка отпора. Од народа се тражило да мирно подноси тешкоће окупације и да верује у победу Савезника, која ће донети слободу Југославији. Изјава, прочитана преко Би-Би-Сија упозоравала је југословенски народ да избегава борбу и да чека сигнал из Лондона. Тито је, пак, са друге стране, у складу са директивама Коминтерне, био одлучан да удари одмах како би ослабио притисак на руском фронту.

Зато су партизани вршили саботаже, првенствено на линијама комуникације. Михаиловић је ту и тамо спроводио акције против своје воље само да не би читав отпор потпуно препустио комунистичкој герили. Повремено, понеки од Михаиловићевих команданата су чак правили заједничке акције са партизанима на сопствену одговорност, а против Михаиловићевих наређења. На тај начин он је изгубио неколико команданата који су прешли на страну партизана - међу њима и Поп Влада Зечевић, који је касније постао и високи партизански званичник - а са њима и добар део својих следбеника који су жарко желели да се боре против Немаца.

Југословенски премијер, који је индиректно примио извештај из Истанбула и Каира о Михаиловићевим активностима, поменуо је тај проблем (али вероватно не и Михаиловићево име) Черчилу који је 28. августа послао меморандум Хјуу Далтону, под чијој је команди био СОЕ:

Од Генерала Симовића сам сазнао да постоји широко распрострањена герилска активност у Југославији. Нјој је потребна кохезија, подршка, и усмеравање споља. Молим да ме укратко известите какве контакте имате са овим групама и шта можете учинити како би им помогли.“

Далтон је одмах одговорио да је послата мисија у Југославију како би се испитала ситуација.

ХАДСОН СЕ ПРАВДА ТИТО се касније сећао да је питао Хадсона зашто је Лондон прогласио Михаиловића за националног хероја када се он заправо уопште не бори, на шта је, према Титу, Хадсон одговорио да британска Влада није ништа знала о Михаиловићу. Дикин извештава да је Хадсон наводно понудио Титу техничке податке, укључујући и шифру, како би успоставио везу са Каиром, али је Тито нагласио да би он више волео да добије помоћ од Савезника преко Совјета.

Британска политика према европским покретима отпора била је да се уздрже од активности које би могле да их одведу у њихово прерано уништење. Када је у питању била Југославија, Далтон је ту политику формулисао августа 1941:

Југословени (Краљевска југословенска влада у избеглиштву), Ратна Канцеларија и ми смо се сложили да герилске и саботажне групе које су сада активне у Југославији треба да покажу довољно активног отпора како би изазвале стално ометање окупационих снага и спречиле било какво осипање у броју. Али би требало да срж њихове организације и даље буде добро чувана и да избегавају било какве покушаје подизања устанка већег обима или амбициозних војних операција, које би сада једино могле да заврше озбиљним поразом и губитком кључног дела људства. Сада би требало да раде све што је могуће како би развили широку скривену организацију која би била спремна да касније, када им ми за то дамо сигнал, зада тешке ударце.“

Оваква британска политика се у почетку подударала са концептом на основу кога је функционисао Михаиловићев покрет.

Мисија коју је Далтон поменуо Черчилу била је чисто југословенска. Шеф југословенског представника у Каиру, Ђоновић, је за обављање овог задатка изабрао два краљевска југословенска официра, мајора Захарија Остојића, који је пратио принца Павла у Грчку па одатле отишао у Каиро, и мајора Мирка Лалатовића, који је летео југословенским авионом из Црне Горе у Грчку, а потом такође стигао у Каиро. Вероватно је тек у последњем тренутку, и највероватније као резултат Черчиловог распитивања код Далтона, у мисију убачен и британски официр капетан Д. Хадсон, који је радио у СОЕ у Југославији пре државног удара, где је био рударски инжењер у рудницима Зајача у Србији.

Сасвим је сигурно да упутства које су Остојић и Лалатовић добили од Ђоновића нису била иста као она које је Хадсон добио од Мастерсона. Први су морали да оду до Михаиловићевог штаба, а Британац да извести о герилској ситуацији уопште. То је довело до озбиљних размирица између југословенских официра и Хадсона. Пошто су се искрцали у Југославији, Хадсон је јавио да је британско-југословенска мисија под називом „Погодак у центар“ пронашла герилске групе које су биле прокомунистичке и добро организоване и предложио је да помоћ буде послата њима.

Док су Остојић и Лалатовић тежили да дођу до Михаиловића, Хадсон није имао такве инструкције, све до 9. октобра када му је СОЕ из Каира наредила да оде до четничког штаба.

Хадсон је 19. октобра послао своју последњу поруку преко свог одашиљача у Каиро у којој као и у претходнима, говори о герилским акцијама које изводе комунисти и патриоте против Италијана у Црној Гори, супротно од „националних“ елемената који су то посматрали са стране. После тога, вероватно су он и Остојић наставили даље, док су их Лалатовић и Драгићевић следили. Хадсона и Остојића је пратило неколико црногорских партизана (Милован Ђилас, Арсо Јовановић и Митар Бакић) до Ужица, где је био Титов штаб.

(Наставиће се)


НАРУДЖБЕНИЦА

Књига „Тито, Михаиловић и савезници“ може да се наручи преко „Чигоја штампе“, Студентски трг 13, Београд, на телефоне 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428 или на мејл клубциталаца@цигоја.цом