ДАНА 14. новембра Тито је послао поруку Михаиловићу у којој предлаже и трећи састанак како би се решили проблеми.

Састанак је одржан 18. и 20. новембра у Чачку. Овог пута Тито и Михаиловић нису лично учествовали. Титови делегати су били Александар Ранковић, Иво Лола Рибар и Петар Стамболић; Михаиловића су представљали мајор Лалатовић, који је са Хадсоном дошао у Југославију, и мајор Радослав Ђурић. На крају се дошло до слабашног договора у осам тачака, које су обухватале заједничку комисију која би истражила одговорност за кршење последњег договора, тако да се виновницима суди пред судским већем. Договорено је и формирање заједничког оперативног штаба и координиране акције против Немаца; размена свих заробљеника са обе стране; спречавање да се Немци пропусте преко територије било које стране.

Дана 27. новембра, представници партизана и четника су се поново састали у Чачку, а следећег дана, због немачке офанзиве, прешли су у Прањане. Хадсон је учествовао на тим састанцима и маја 1943. известио: "У мировним преговорима који су следили и којима сам ја присуствовао, партизани су одбили да прихвате примирје осим ако Михаиловић не пристане на најтеснију могућу сарадњу, укључујући ту и заједнички штаб, али да партизани притом задрже свој идентитет, политичке комесаре, пропаганду и сл."

Споразум од 20. новембра никада није примењен. Он је постигнут док је немачка офанзива, коју су партизани касније назвали Прва офанзива, била на врхунцу. Молбе које је Тито Михаиловићу упућивао телефоном 27. и 28. новембра нису покренуле четничког вођу на заједничку акцију. До краја новембра партизани су били приморани да се повуку на југ, на територију коју су контролисали Италијани. Четници су отишли на брда око Равне Горе, али су током децембра остаци њихових снага били под немачким нападима.

После четничко-партизанског састанка у Прањанима 28. новембра, капетана Хадсона су партизански представници отпратили до Ужица, како би дошао до свог радија. Чим је стигао до Ужица, Немци су заузели град и Хадсон није имао другог избора него да се повуче на југ, заједно са партизанима. Током повлачења, пронашао је Драгићевића са својим радијом и према Дедијеровом дневнику, 1. децембра, пошто су стигли до реке Увац код Радојиње, одлучио је да се врати Михаиловићу.

ПРОПАГАНДА САВЕЗНИКА ВЛАДА у избеглиштву, коју је подржавала западна штампа, успешно је водила пропагандну кампању уздизања Михаиловића и четника те њихову могућу корист у борби против Немаца. Ти подвизи су очигледно били преувеличавани. Британска и америчка влада су, пак, веровале у ову пропаганду и подржавале је. То је било време када је Михаиловић био потпуно пасиван.

Преко стотину партизана, из различитих разлога, такође је кренуло ка северу и он је кренуо с њима. Ипак, само неколико њих је било уз њега када их је независна четничка јединица, коју је предводио Божа Јаворски, напала, заробила Хадсона и партизане и конфисковала радио. Током ноћи, Хадсон је побегао и сам се пробио до Равне Горе, наравно, без свог радио-апарата.

Када је Михаиловић увидео снагу немачке офанзиве, одлучио је да привремено распусти већи део својих трупа и да задржи само мали део особља. Свој радио-одашиљач је угасио 5. децембра, како Немцима не би открио своје положаје. (Није слао радио-поруке све до јануара 1942), али Немци су му ипак били веома близу. Ујутро 6. децембра скоро да су га заробили, али је он, искочивши кроз прозор, успео да се спасе. Током целог дана је лежао у малом јарку прекривеном лишћем и жбуњем, док су га Немци около тражили, повремено чак и буквално прелазећи преко њега.

Пошто се коначно ослободио својих прогонитеља и поново успоставио комуникацију са својим особљем, Михаиловић је почео да се крије. Само три чувара (Благоје Ковачевић, Никола Мандић и Фрања Сеничар), један везиста (Слободан Ликић) и лични ађутант (Звонимир Вучковић) били су уз њега док су се премештали по планини Рудник у наредна три месеца, све док Михаиловић није отишао на југ, највероватније у Црну Гору. У исто време, четнички штаб се поделио на два дела. Већи део, под вођством потпуковника Драгослава Павловића, остао је близу Равне Горе, док је мањи део под мајором Остојићем остао близу Михаиловића.

Југословенска команда за Блиски исток, у Каиру је, 3. децембра, објавила први коминике о борбама у Југославији, објављујући да су три немачке дивизије покренуле велику офанзиву против југословенских положаја у долини реке Западне Мораве. Извештај "Јунајтед преса" о коминикеу је говорио да су војни стручњаци у Каиру сматрали ову кампању отварањем "трећег фронта" који је приморао Немце да се поново боре на Балкану у време када су били под јаким притиском у Русији и Северној Африци.

У коминикеу се тврдило да се српске трупе под вођством пуковника Драже Михаиловића "успешно одупиру снажним налетима непријатеља" док је у околини Ужица "непријатељ тенковским нападима натерао једну нашу јединицу да се повуче". Несвесно користећи реч "партизан" у коминикеу се додаје да су "партизани извели неколико успешних операција у непријатељској позадини".

Скоро нико није знао чињенице, а они малобројни који су се питали заправо нису желели да их знају. У извештајима које је Бенцлер, опуномоћени представник Министарства спољних послова Немачке при војном заповеднику у Србији, слао у Берлин током јесени 1941, помиње се искључиво активност комуниста. У телеграму од 3. децембра 1941, извештава о успешно завршеним операцијама против комунистичких банди.

... Осим тога, у личности пук. Драже Михаиловића постоји тачка окупљања свих побуњеника са националистичким склоностима. Ова особа, која тврди да има свој војни штаб у планинама између Чачка и Ваљева, у селу Равна Гора, нема више тако много следбеника, али га ипак не треба потцењивати... у овом тренутку он не представља никакву акутну опасност, посебно стога што је постао непријатељ и комунистима, са којима је у почетку сарађивао, а сада се заправо бори против њих.

(Наставиће се)

НАРУДЖБЕНИЦА

Књига „Тито, Михаиловић и савезници“ може да се наручи преко „Чигоја штампе“, Студентски трг 13, Београд, на телефоне 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428 или на мејл клубциталаца@цигоја.цом