ДУГО времена нико на Западу није знао име човека који је предводио партизане. Нема података да је Хадсон у својим првим телеграмима икада поменуо Титово име, а Михаиловић се очигледно само једном осврнуо на Тита, 5. новембра 1941. када га је назвао „комунистички вођа у Србији, под лажним именом Тито“.

Постоје извештаји да се током првог састанка Тито-Михаиловић, септембра 1941, партизански вођа кратко представио: „Ја сам Тито“. Када су га упитали зашто се није представио својим пуним именом, Тито је наводно одговорио: „Сазнаћете га једног дана“. Касније, током истог разговора, наводно је рекао: „Долазим одозго“.

У Михаиловићевом табору су разумели да је он Рус који се падобраном спустио у Југославију. Били су још више сигурни у то мишљење јер су рекли да Тито у свом изговору има некакав чудан акценат и интонацију српскохрватског. Тито се касније присећао да је знао да је Михаиловић мислио да је он Рус и да његово објашњење да је хрватски комуниста очигледно није било убедљиво. Совјетска влада је, наравно, знала ко је био Тито, али дуго времена га нису ословљавали именом.

Сам Тито, који је првих шест коминикеа из партизанског штаба потписао иницијалима Т. Т., од седмог коминикеа, од 1. октобра 1941, почео је да користи потпис Тито. Првих шест коминикеа се штампало у Београду у илегалној штампарији КПЈ, али од седмог коминикеа ситуација се променила: Тито је стигао на слободну територију, у Ужицу је радила штампарија, а партизански штаб постао је Врховна команда.

Немци су сазнали за Титово постојање већ у августу 1941. У октобру је немачка тајна служба исправно повезивала Тита не само са покретом отпора него и са Комунистичком партијом, али притом, пак, нису знали да је његово име Јосип Броз.

Октобра 1942, Стејт департмент је изгледа први пут постао забринут око могућих међународних последица четничко-партизанског проблема.

В. д. секретара Велс је 5. и 6. октобра разговарао о ситуацији у Југославији са совјетским амбасадором у Вашингтону, Максимом Литвиновим, који је поновио Велсу неке од совјетских тврдњи о сарадњи четника са Италијанима. Велс је рекао Литвинову да се њему чини да је „у највишем интересу наше две владе да се југословенске снаге не боре једна против друге нити да једна помаже непријатељу који се бори против друге, већ треба да буду јединствени у борби против непријатеља“.

МИХАИЛОВИЋ ПОСТАЈЕ МИНИСТАР БРИТАНСКИ министар, Дж. Рендел, причао је како су Јовановић, Крњевић и Крек тражили од краља Петра да разреши Симовића, на шта је краљ пристао, постављајући Јовановића за премијера 11. јануара 1942. У исто време, Михаиловић, који је од 7. децембра имао чин бригадног генерала, био је именован за министра војног (ново министарство), наследивши тако генерала Богољуба Илића.

У исто време, Стејт департмент је послао поруку Бидлу, који је сада био у рангу амбасадора, пошто су Југославија и САД подигле своје мисије на ниво амбасада 29. септембра 1942. У телеграму се од њега тражило да испита „оно што им је у поверењу извештавано, а то је да су одређени кругови у Британији постали неповерљиви према Михаиловићу и толерантни према партизанима“. Бидл је одговорио да он о томе нема никаква сазнања. Истакао је да је приликом отварања југословенског дома у Лондону, 24. септембра 1942, Идн похвалио Михаиловића за борбу против окупационих снага.

Претходно су, 16. августа, заповедници британске војске, морнарице и ваздухопловства на Блиском истоку - генерал сер Клод Окинлек, адмирал сер Хенри Харвуд и маршал ваздухопловних снага сер Артур Тедер - послали телеграм Михаиловићу: „Са дивљењем пратимо Ваше операције које су од непроцењиве важности за нашу савезничку ствар“.

Али било је знакова који су упућивали у другом правцу. Бидл лично је известио да је Фотић обавестио југословенску Владу у Лондону да је британски цензор у Вашингтону примио инструкције из Лондона да не допусти често помињање Михаиловићевог имена. Такође, до октобра 1942, развио се нови став на Би-Би-Сију. Не само да је Михаиловићево име све мање помињано, већ је, што је много значајније, Би-Би-Си на српском почео да помиње партизанске војне операције. То се догодило у време када су једино Радио Слободна Југославија и Дејли воркер у Лондону и Нјујорку помињали партизанске операције, док је западна штампа и даље говорила искључиво о Михаиловићу и његовим четницима. Михаиловић је 19. октобра 1942. послао радиограм (бр. 828) својој влади, жалећи се на Би-Би-Си на српском и његовог уредника Х. Харисона.

У касну јесен 1942, југословенска влада у избеглиштву постала је веома забринута због повећаног броја гласина у Лондону да Михаиловић не само да није био активан против непријатеља, него да је чак и сарађивао са Италијанима. Стога су одлучили да питају генерала лично, а Михаиловић је 22. децембра 1942. одговорио:

Никакву сарадњу са Италијанима не дозвољавам... Имајте поверења у нас, ми никад нећемо радити ништа што је противно општој савезничкој ствари. Али међу многобројним непријатељима тежимо да тучемо једног по једног. Наша борба против свих одједном била би узалудна и без икаквих изгледа на успех. Надам се да у току ове зиме са својим одредима стигнем пред Карловац и Загреб. Рушењем Павелићеве Хрватске ударамо на животне артерије наших највећих непријатеља, Немаца.“

Анализирајући ову поруку, прво што треба одбацити јесте изјава да ће током зиме доћи до Карловца и Загреба. Он није имао ништа што би једну такву операцију чинило могућом и највероватније чак није имао ни такву намеру.

Михаиловић је изгледа био уверен да су Немци и Италијани само пролазни феномен за који ће се побринути савезници, а он је желео да његове снаге господаре Југославијом када дође дан ослобођења. Био је окренут партизанима, али се такође борио и против хрватских усташа и следбеника српског фашисте Лјотића. Почетком септембра 1942, такође се окренуо и против Недића.

(Наставиће се)