МИХАИЛОВИЋ је 9. септембра, преко летака и тајним радио-одашиљачима, позвао на грађанску непослушност према Недићевом режиму. Дошло је до крвавог обрачуна измећу четника и недићеваца, а као резултат тога, немачка Врховна команда се активно укључила у прогон четника, при чему су многи заробљени и погубљени. Постоје докази да су се, нарочито током новембра и децембра 1942, немачке трупе бориле против четника само да би подупрли Недићев режим.

Недић је 3. јануара 1943. издао наређење у коме се помиње некаква „... команда Војске у отаджбини (која) је 9.септембра 1942. почела да издаје наредбе по читавој Србији заповедницима великих градова да напусте своје положаје, да оду у планине, а свима другима да одбију да прихвате напуштене положаје, препоручујући непослушност како нашим српским тако и окупационим властима. Команда југословенске војске у отаджбини је заправо мала група одметника и преступника који, као и крвожедни комунисти, а почесто и заједно са њима, настоје да потпуно оклеветају српски народ и то пљачком и обичним саботажама који нису вредни официра и часних људи“.

Немачки заповедник у Србији, Паул Бадер, 19. јануара 1943, издао је следећу наредбу:

Мала група побуњеника под вођством бившег пуковника Драже Михаиловића се бори против легалне српске Владе и премијера генерала Недића. Ови побуњеници себе сматрају припадницима југословенске војске и вођени су криминалним интересима и славом... Ове занесене и заслепљене фанатике не треба узимати озбиљно... Позивам све Србе да помогну при уништавању гнезда ових проблематичних људи“.

Однос између четника и италијанских окупационих снага био је, пак, потпуно другачији. Било је убедљивих доказа да је „сарадња“ Италијана и црногорских четника настала још почетком јесени 1941, када је Михаиловић још био у Србији. Године 1942, ова „сарадња“ је порасла до таквих размера да су италијанске и четничке трупе наступале као здружене снаге током Треће офанзиве против партизана у Црној Гори.

Исто тако, у другим деловима земље коју су окупирали Италијани, посебно у Далмацији и Херцеговини, које су чиниле саставни део Независне Државе Хрватске, долазило је до склапања договора између локалних четничких команданата и италијанске војске. (Хрватска је била подељена на северну - немачку, и јужну - италијанску окупациону зону иако је имала и сопствене трупе). Два четника која су имала посебну улогу били су Добросав Јевђевић у Херцеговини и поп Момчило Ђујић, северније. Извесно је да су они постигли споразуме са италијанским заповедницима током 1942. сами, без претходног знања Михаиловића.

Заправо, постојање ових споразума који су омогућавали локалним четничким јединицама италијанско оружје, одећу и храну, под условима да их четници не нападају, Михаиловић је касније негирао. Посебно се разбеснео када је сазнао да је Јевђевић почетком јануара 1943. учествовао на војној конференцији Осовине пре почетка Четврте офанзиве против партизана. Заправо, када је југословенска влада почетком 1943. одликовала Јевђевића Карађорђевом звездом за његове заслуге током усташког масакра 1941, Михаиловић је спречио доделу тог одликовања, јер је Јевђевић отишао предалеко у договору са Италијанима.

Други разлог због кога се Михаиловић можда противио тој награди је било његово сазнање да је Јевђевић, на територији Херцеговине, са четницима предузео ужасну освету против народа за усташке злочине који су они починили у Хрватској. Муслимани и Хрвати су убијани у великим групама. Др Живко Топаловић, један од Михаиловићевих саветника, писао је о „катастрофалним последицама политике српских четника у западним деловима Југославије. За њих није било разлике између усташа и Хрвата. Команданти, посебно Јевђевић и Ђујић, уништавали су хрватску и муслиманску популацију у свакој прилици...“

ЗНАМО ДА СЕ БОРИМО МИХАИЛОВИЋ је 25. јануара 1943. послао још један телеграм Харвуду, Александеру и Тедеру честитајући им на победи над Италијанима, надајући се скорој победи у северној Африци и „победничком маршу ка Европи“. Затим је додао: „Југословенска војска у отаджбини ће још једном показати целом свету ко су Југословени и да знају да се боре за слободу“.

Настављајући борбу са својим унутрашњим непријатељима, Михаиловић је убрзо био спреман да од Италијана прими оружје, али није се никада договорио с њима како не би компромитовао своју позицију борца на страни савезника.

Демонстрирајући да је у савезничком табору, послао је радиограм 11. новембра 1942. британским командантима на Блиском истоку, честитајући им победу над фелдмаршалом Ервином Ромелом код Ел Аламејна:

Потпуна победа која значи уништење здружених немачких и италијанских снага значи почетак једног од најславнијих периода у историји. Југословенска војска краља Петра Другог се радује овој победи и са великим интересовањем прати сваки Ваш покрет чекајући тренутак за потпуну и коначну победу“.

До децембра 1942, бројне вести и извештаји који су указивали да генерал Михаиловић не само да се није борио против окупационих снага него да је чак и сарађивао с њима достигли су толике размере да је југословенска влада у избеглиштву сматрала да је неизбежно да 16. децембра изда саопштење, у коме сумира акције за које је пренела да их је Михаиловић недавно извршио. Изјава је била пуна претеривања. На пример, део који наводи да „активности генерала Михаиловића саме везују неких 30 до 40 дивизија Осовине у Југославији“, у великој мери је преувеличан, што не би био случај ни да су чак све трупе у Југославији биле под његовом командом.

(Наставиће се)