БРИТАНСКА влада није била задовољна контрадикторним вестима које су долазиле из Југославије. Зато је одлучено да се појача комуникациони канал и са Михаиловићем и са Хадсоном, те су у том циљу, 26. септембра 1942, у Михаиловићев штаб послати британски официр, поручник Лофтс, и два британска радио-оператера. СОЕ је тада ипак одлучио да је дошло време да се у Југославију пошаље нови човек, и то виши официр. Наравно, Британци су помало сумњали у Хадсонове анализе, иако је поглед на његове поруке указивао на то да је он изгледа добро схватао ситуацију.

Тако је у септембру 1942. СОЕ пренео да је партизанска организација била километрима испред Михаиловићеве и да „док јуре једни друге по Југославији, последња сцена ће се највероватније одиграти у Београду“. Хадсон је 15. новембра Каиру послао подужи телеграм у коме извештава да се Михаиловић сагласио да „прихвати политику сарадње са Италијанима под притиском црногорских четника“. Што се тиче Србије, Хадсон је јавио да могућности за саботажу нису коришћене због тога што Михаиловић није био вољан да се уради тако нешто:

Када бих поменуо континуиране разноврсне саботаже, Генерал и његова пратња би одговорили да је пола милиона Срба већ погинуло у борби против Осовине и да они не смеју да преузму још већи ризик. Наглашавали би да неће одступити од оваквог става по цену било чијег интереса споља. Сматрам да је он у потпуности способан да здраворазумски закључи договор, било са Италијанима било са Немцима, за који верује да би ишао њему у корист, а да га притом не компромитује. Било какво такво закључивање било би засновано на његовом убеђењу у победу Савезника и било би усмерено ка уништењу комуниста у народу“.

На Божић 1942, пуковник С. Бејли је падобраном спуштен до Михаиловићевог штаба, који се, још од почетка октобра, налазио у близини Колашина, у Црној Гори. Као и Хадсон, био је пре рата грађевински инжењер и део екипе рудника Трепча код Косовске Митровице, у Србији, који је био у власништву Британаца.

Тада је рат у Северној Африци улазио у одлучујућу фазу. Септембра 1942. генерал Александер, нови заповедник британских снага на Блиском истоку, позвао је на опсежне акције против главних немачких пруга по Југославији и Грчкој и југословенска влада је о томе била обавештена. Због тога је 20. септембра и послала Михаиловићу наређење у коме се каже: „Комуникационе линије непријатеља су крајње оптерећене и континуираним нападима на њих могли бисте нашим Савезницима умногоме да помогнете“. Један од Бејлијевих задатака је био да открије шта је Михаиловић урадио у вези са саботажом пруга које се пружају долинама Саве и Мораве. (Откриће, заправо, да је Михаиловић по том питању урадио јако мало, ако је уопште нешто и урадио.)

Дана 17. децембра 1942. Идн је послао Черчилу меморандум у коме каже да се, у складу са британским краткорочним интересима, може разматрати опција прекидања везе са Михаиловићем „који у овом тренутку мало доприноси укупним ратним напорима, те да се наша помоћ и подршка усмери ка партизанима, који пружају активан отпор окупационим снагама“. Али Идн ипак одбацује ову алтернативу и препоручује наставак подршке Михаиловићу „како би се спречила анархија и комунистички хаос после рата“.

РУЗВЕЛТ НЕ ПОМИНЈЕ ХРВАТЕ Рузвелт се 3. септембра 1942. обратио Међународном удружењу студената у Вашингтону и између осталог, говорио о борбеном духу у Норвешкој, Холандији, Белгији, Француској, Чехословачкој, Пољској, Србији и Грчкој. Чињеница да је председник помињао Србију пре него Југославију, а да притом није поменуо Хрватску, узнемирила је хрватског потпредседника при југословенској влади у избеглиштву до те мере да је изразио своје негодовање америчком амбасадору.

У року од неколико дана, 22. децембра, сер Орм Сарджент, заменик државног секретара, пренео је југословенском помоћнику министра спољних послова Владимиру Милановићу, да су комунисти много активнији од Михаиловића, који се, „није борио против Немаца и Италијана још од октобра 1941“. Ова изјава је изазвала потпуну запрепашћеност комплетне југословенске владе у избеглиштву.

Недељу дана касније, 29. децембра, мајор Живан Кнежевић, секретар југословенског ратног кабинета, разговарао је са мајором Питером Боухијем, чланом СОЕ у Лондону. Према Кнежевићевом извештају, Боухи је изјавио да Михаиловић отворено сарађује са Италијанима - да је био квислинг, као и Недић; један је сарађивао са Италијанима, други са Немцима. Стога, нема више пошиљке оружја за Михаиловића.

Форин офис је употребио Боухијеву „трапавост“, иако су његови претпостављени у СОЕ порицали да је дао било какву сличну излаву. Следећег дана, 1. јануара 1943, британски амбасадор је уверавао југословенског премијера да британска Влада није променила позицију у вези са Михаиловићем те да је заправо само неколико дана раније послала пуковника Бејлија као официра за везу.

У САД, трвења између Американаца српског и хрватског порекла достигла су нови степен жестине по објављивању чланка у „Дејли воркеру“ у коме се Михаиловић оптужује за сарадњу са окупатором.

Српско-хрватски проблем, наравно, није био нов, а додатно је погоршан отпором који је окупаторима пружао Михаиловић, Србин, и недостатком отпора у Хрватској, а још је увећан огромним злочинима, које су починиле хрватске усташе против српског становништва у Хрватској. Генерализација је била једноставна: Американци српског порекла су себе сматрали „добрим момцима“ и оптуживали су оне хрватског порекла да су зли. Каква је само благодат за Хрвате била када је Михаиловић оптужен за сарадњу са непријатељем.

Ситуација се погоршала до таквих размера да је директор Канцеларије за ратно информисање, Елмер Дејвис, морао 18. септембра 1942. да сазове састанак свих уредника српских, хрватских и осталих југословенских новина у САД, како би им рекао да забораве на разлике и да оставе по страни европске неслоге.

(Наставиће се)