ФОРИН офис је 8. јануара 1943. примио кратак резиме првих извештаја пуковника Бејлија. Михаиловићев штаб, како се наводило у радио-поруци, био је у селу Горње Липово, 12 километара северозападно од Колашина. Британски штаб је био километар јужно, у истом месту.

Наше сумње у вези са аутентичношћу Хадсонових телеграма биле су неосноване“, послао је радиом Бејли поруку и додао да је Хадсонова „позиција код генерала Михаиловића много боља него што сам претпостављао“. Бејли је завршио своју прву поруку истичући да је одржавање Хадсоновог штаба пре Бејлијевог доласка, укључујући и стражу од десет људи коју је обезбедио Михаиловић, коштала неких 50.000 лира месечно. „Молим Вас да пошаљете четврт милиона лира... злато губи своју вредност“.

Током фебруара, Бејлијеви радиограми су постајали све обимнији. Тако је 19. фебруара послао следеће: „Михаиловићева организација, њен изглед и намере су искључиво војни. Михаиловић одбија да пренесе било коме своја овлашћења, а окружен је невештим и лењим официрима... Михаиловић је тврдоглав и ташт када су у питању његове дипломатске моћи којима би нас преварио“.

Британски официри из СОЕ у Каиру, надлежни за ситуацију у Југославији, били су изненађени чињеницом да је Бејли изгледа добро проценио Михаиловићеву снагу барем када је у питању Србија. Сугерисао је да би Британцима можда вредело да открију каква је заиста била ситуација у осталим деловима Југославије. Био је први, бар колико је познато, који је предложио да се Југославија подели на партизанске и четничке регионе тако да између њих буде линија примирја.

Истовремено, од Хадсона је стигло 240 заосталих порука у којима анализира четнички покрет од његовог доласка на Равну гору, октобра 1941. Ови телеграми су разјаснили основно порекло грађанског рата. Хадсонова препорука била је да се Михаиловић натера да јасно одреди своју политку и да се дистанцира од оних четника који су номинално под његовом командом, али су заправо помоћне трупе у служби Италијана.

Радио Слободна Југославија је 17. јануара 1943. пренела текст протестне ноте коју су Врховна команда НОВ и Извршни комитет АВНОЈ-а послали владама САД, Велике Британије и Совјетског Савеза. У њој се оптуживао четнички покрет за сарадњу са окупаторима, а југословенска влада у избеглиштву за издају и вођење рата против ослободилачког покрета преко свог министра, Драже Михаиловића. У ноти се од три владе захтевало да се пошаље савезничка комисија у Југославију како би се „утврдило стварно стање ствари и једном за свагда стало на крај застрашујућим опаскама и погрешном јавном мњењу“.

УСПЕСИ ПАРТИЗАНА ИНФОРМАЦИЈА у вези са војним успесима партизана је стигла до Британаца у Каиру да би касније била доступна само највишој команди СОЕ у Каиру и Лондону. Ова крајње поверљива информација је пратила кретања немачких и италијанских трупа и јасно показивала да су партизани били непријатељи Осовине. У пределима који су били под контролом Михаиловића, активности трупа Осовине биле су веома слабе или их није ни било.

У селу Доње Липово у Црној Гори, 28. фебурара 1943, генерал Михаиловић се обратио својим трупама, и тај његов говор је представљао, по свом садржају и намери, почетак краја сарадње између Михаиловића и Британаца.

Бејли је известио да је Михаиловић рекао:

Да су Срби сада потпуно без пријатеља; да су Британци, што одговара њиховим стратешким намерама, вршили притисак да се настави са операцијама без икакве намере да било како помогну, било сада било у будућности; да су Британци покушавали да мењају српску крв у замену за тривијалне испоруке муниције, да му није више потребан даљи контакт са западним демократијама чији је једини циљ био да добију рат на рачун других. Затим, да краљ Петар и његова Влада нису гости, већ буквално заробљеници у Британији, где је срамотно нападнут југословенски суверенитет тако што су Британци отпочели преговоре о унутрашњим проблемима у Југославији директно са Москвом; да су хипократске и анти-југословенске активности партизана обављане на задовољство савезника и њихове жеђи за издајом. Ипак, шта год да савезници ураде или чиме год да запрете, то неће одагнати Србе од њиховог завета и свете дужности да униште партизане; да су његови непријатељи усташе, партизани, Хрвати и муслимани; и кад су они у питању, он би се радије окренуо Немцима и Италијанима“.

Бејлијев извештај је као бомба погодио британску владу. Амбасадор Рендел је 30. марта 1943. премијеру Јовановићу предао ноту коју је потписао Черчил, као секретар за иностране послове (у Идновом одсуству) у којој је стајало:

Влада његовог Величанства не може да игнорише овај извор беса нити да прихвати без објашњења и без протеста политику која се сада толико разликује од њене. Сада више не могу да објасне ни британском народу нити својим савезницима континуирану подршку покрету, чији лидер се не либи да јавно изнесе да су наши непријатељи његови савезници - потпуно је небитно да ли је то привремено или стално - и да његови непријатељи нису Немци и Италијани, окупатори његове замље, већ његови југословенски сународници и главни међу њима човек који се овог тренутка бори и даје живот како би ослободио своју земљу од страног јарма...

... Уколико генерал Михаиловић није спреман да промени своју политику, како према италијанском непријатељу тако и према својим југословенским сународницима који непријатељу пружају отпор, показаће се као неопходно да Влада његовог Величанства преиспита своју досадашњу политику која је ишла у корист генерала Михаиловића а на штету осталих покрета отпора у Југославији“.

Југословенска влада, која није знала за Михаиловићев говор све док није примила британску ноту, је исто тако била у шоку.


(Наставиће се)