ПОЧЕТКОМ августа 1942. партизани су заробили немачког инжењера по имену Ханс От и још седам Немаца у области око Ливна у Босни. Немци су имали задатак да тобоже траже нове изворе метала и дрвета за немачку ратну машинерију, али је От истовремено радио и за немачку обавештајну службу с циљем да успостави контакте са партизанима.

От је тражио да га одведу у партизански штаб како би пренео важну поруку. Када је стигао тамо, От је предложио да он и његова група буду замењени за партизане који су били у затворима у Загребу. Нјегов предлог је прихваћен. От је ослобођен на основу своје часне речи и обавестио је генерала Едмунда Глеза фон Хорстенауа, немачког опуномоћеног генерала у Загребу, да је Тито спреман за размену осам Немаца за десет партизана, који су били у немачким, италијанским или хрватским рукама.

Постоји разлог да верујемо да је немачка обавештајна служба, одредивши Ота да ступи у контакт с партизанима, имала у виду нешто много значајније од размене заробљеника. У сваком случају, његово хватање и чињеница да је све више Немаца падало партизанима у руке током лета и јесени 1942. подстиче нас на закључак о немачко-партизанском споразуму о размени заробљеника. У овим споразумима, са партизанске стране је учествовао представник Врховне команде Маријан Стилиновић.

Један од ових споразума се реализовао 5. септембра 1942, у области између Дувна и Ливна, у Босни. Тридесет и осам заробљених партизана и чланова њихових породица, укључујући и Дедијерову супругу, Немци су предали у замену за једног вишег официра кога су партизани заробили у бици код Ливна.

У јесен 1942. партизани су одлучили да утврде своје позиције. Совјети им нису слали никакву помоћ, а имали су доказе да су Британци помагали Михаиловићу. Италијани нису били нарочито агресивни, а било је назнака из немачких извора да је неки облик договора могућ. Ако би то покушали, било би им омогућено да слободно наставе грађански рат и заврше са четницима?

ПРВА РАЗМЕНА У ЧАЧКУ ПАРТИЗАНИ и Италијани су размењивали заробљенике у Црној Гори још у зиму 1941-42. Немачка Врховна команда је у вези са партизанским побуњеницима, а не борцима, одбијала размену заробљеника, али су локални немачки команданти понекад искакали од тог принципа и повремене размене заробљеника су се дешавале. (Прва размена заробљених немачких војника и ухваћених партизана и њихових следбеника се одиграла у јесен 1941. у области Чачка).

Док је Четврта офанзива била још у току, уговорен је састанак између генерала 717. немачке пешадијске дивизије, генерал-потпуковника Бенигнуса Диполда и три висока официра представника НОВ: Милоша Марковића, Владимира Петровића и Коче Поповића. Само је Поповић, војни заповедник, користио своје право име. Марковић је заправо био Милован Ђилас, члан Политбироа Централног комитета КПЈ, а Петровић Владимир Велебит, у чијој кући у Загребу је био сакривен радио одашиљач преко кога су КПЈ и Коминтерна размењивали поруке током 1941.

У немачком меморандуму стоји да су немачко-партизански разговори одржани у Горњем Вакуфу, 11. марта 1943, од 9:30 до 11:00 пре подне. Забележено је да су претходни разговори одржани у Ливну 17. новембра 1942, на нижем нивоу, где је са немачке стране био присутан От. Током мартовских разговора, партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против немачке армије - додали су да су се борили против немачких трупа једино у самоодбрани - и да им је жеља била да се боре једино против четника.

Садржина овог немачког меморандума о разговорима је потврђена документом који је партизанска делегација оставила и који носи потписе тројице партизанских емисара. У њему Ђилас, Велебит и Поповић предлажу не само будућу размену заробљеника и немачко признање на права партизанских заробљеника као на ратне заробљенике, већ, што је много значајније, престанак непријатељстава између немачких снага и партизана. Тројица делегата потврђују у писаној форми да су, што се партизана тиче, „четници главни непријатељ“.

Неколико дана касније, 17. марта, немачки министар у Загребу, Каш, послао је телеграм у Берлин у коме је, јасно се осврнувши на немачко-партизанске разговоре, известио о могућности „да Титове присталице прекину борбе против Немачке, Италије и Хрватске и да се повуку у Санджак како би се тамо окренуле против Михаиловићевих четника“:

У склопу одређених околности постоји могућност да Тито демонстративно окрене леђа Москви и Лондону који су га оставили на цедилу. Жеље партизана су следеће: борити се против четника у Санджаку, а потом повратак у своја села и миран живот у Хрватској и Србији; повратак бораца у села пошто буду разоружани; без егзекуција водећих партизана од наше стране... Моје је мишљење да ову могућност треба следити с обзиром да би решавање непријатеља овакве борбене силе за коју се зна у свету било веома значајно. У ствари, Титови партизани су, у већини, не-комунисти и углавном нису правили изузетне ексцесе у својим биткама и при третману заробљеника и народа. Позивам се при том на претходне извештаје као и на разговор са државним секретаром Вајсзакером. Тражим даља упутства.

У међувремену, непосредно пред разговоре три партизанска представника и генерал-потпуковника Диполда, уговорен је наставак разговора у Загребу. Уместо Стилиновића, Велебит и Ђилас су поново прошли кроз немачке линије и доведени су немачким војним авионом из Сарајева до Загреба 25. марта 1943. Тамо су имали састанак са Глезом фон Хорстенауом и његовим штабом.



(Наставиће се)