ПОШТО није примио одговор од Рибентропа на своје писмо од 17. марта, Каш је 26. марта 1943. послао још један телеграм свом Министарству спољних послова, у коме извештава да су двојица представника са пуним овлашћењима Тита стигла у Загреб, у сврху разговора са немачким, италијанским и хрватским војним представницима. Један од њих, наводи Каш, био је др Петровић, Хрват, а други Црногорац по имену Марковић. Ови људи, додао је, поново су понудили престанак борби уколико их оставимо на миру у Санджаку. Своју процену ситуације је завршио следећим речима: "Видим могућност спашавања нашег људства и крви те на тај начин и бржег напредовања ка циљу. Ово би могло имати много већи значај него што је то само за ову област".

Рибентроп је 29. марта послао Кашу телеграм у коме забрањује сваки контакт са партизанима и пита на основу чега Каш заснива свој оптимизам.

Каш је одговорио 31. марта да нити он нити немачка мисија немају никакав контакт са Титом. Контакте који су се одржавали са партизанима водили су немачки војни званичници и искључиво у вези са разменом заробљеника. Како је рекао, током свих преговора до сада "поузданост Титових обећања била је доказана". А затим је наставио:

"Мислим да се погрешно процењује питање партизана. Због тога је и наша борба против њих практично била без успеха. Треба се више ослањати на политичка, а мање на војна средства".

Разговори између партизанских представника и Немаца у Загребу у вези са могућом обуставом непријатељстава нису никуд доспели, зато што се Берлин ултимативно противио било каквим договорима са партизанима. Када је обавештен о контактима у Загребу, Хитлер је кратко одговорио: "Са побуњеницима се не преговара - побуњеници морају бити убијени".

И док су суштински преговори завршили неуспехом, одигравале су се нове размене заробљеника. Ђилас се вратио у партизански штаб 30. марта, са 12 партизана који су били заточени у злогласном концентрационом логору Јасеновац.

Дедијер, који је разговарао са Ђиласом по његовом повратку, није известио да ли му је Ђилас рекао било шта о преговорима са Немцима, али цитира да му је Ђилас дао неколико различитих импресија о животу у Загребу, као на пример да жене носе краће сукње него у време када је избио рат и да је ишао у биоскоп.

СЛОБОДА ХЕРТИ ХАС ВЛАДИМИР Велебит је остао нешто дуже у Загребу. Нјегов циљ је био да обезбеди ослобађање и да са окупиране територије доведе словеначку комунисткињу под именом Херта Хас. Када је Велебит напустио Загреб и пошао ка територији партизана у друштву Херте Хас, ни Хрвати ни Немци нису имали појма да су ослободили мајку Титовог другог сина.

Средином априла, када су у Загреб стигле вести о сукобима партизана и четника у Црној Гори (током Четврте офанзиве), амбасадор Каш је послао нови телеграм Рибентропу у коме предлаже да Немци не нападају партизане него да сачекају да се Тито и Михаиловић међусобно исцрпу.

Рибентропов одговор, од 21. априла, био је јасан:

"Ваш телеграм 1607 од 17. априла захтева да изјавим да није наша сврха да тактички пустимо четнике и партизане да се боре једни против других, већ да уништимо и једне и друге. Пошто смо успели да убедимо Дучеа у наше погледе, односно да и четници и партизани морају бити елиминисани, не можемо сами да предложимо тактику која се не разликује много од италијанског метода коришћења четника против партизана".

Овај телеграм је звучао као погребна звона за било какву сарадњу између Немаца и партизана (Глез фон Хорстенау је после рата извршио самоубиство, а Каша је обесио Титов режим).

У телеграму Стејт департменту од 9. септембра 1942. амерички амбасадор при југословенској влади у избеглиштву је први пут идентификовао партизанског лидера по његовом имену. Али име није било Тито. Известио је да га је југословенски министар спољних послова, Нинчић, назвао Лебедев. Изгледа да је ова информација дошла до Југословена у Лондону из Југославије, а с обзиром да је Влада у избеглиштву била убеђена да су партизани били совјетски агенти, прихватила је идентификацију Лебедева као партизанског вође, посебно зато што је Лебедев био совјетски отправник послова у Београду у време немачког напада.

Британци у почетку нису имали појма ко је вођа партизана. Касније су чули да радио "Слободна Југославија" помиње име Тито у новембру 1942. а Хадсонов дуги низ телеграма почетком 1943. први пут се такође позива на Тита као партизанског вођу, без даљих идентификација тог имена.

Касније током 1942. име Тито је почело да се појављује и у западној штампи. Хансон Болдвин, војни уредник "Нјујорк тајмса", је 20. новембра 1942. говорио о "Нађу и Титу, мађарским комунистима". Када су вести о конференцији у Бихаћу стигле до западне штампе, појавили су се чланци који су означавали Тита као војног и Рибара као цивилног команданта партизана. "Нјујорк тајмс" је 30. јануара 1943. идентификовао Тита као Лебедева, иако су цитирали совјетског амбасадора Богомолова, да је Лебедев био у Москви и да ће ускоро доћи у Лондон.

Уочи Скупштине у Бихаћу, орган Југословенске комунистичке партије "Борба" је објавила фотографију Тита у свом издању бр. 29, од 6. децембра 1942, а његова фотографија је немачке и хрватске званичнике у Загребу одвела до фајла Јосипа Броза.

Хрватски режим је 13. фебруара 1943. послао меморандум немачкој мисији у Загребу потврђујући да је Тито био Јосип Броз, хрватски комуниста, окривљен за илегалну политичку активност у Загребу 1928. и осуђен на пет година затвора. И док је у досијеу стајало да је Броз био високи функционер КПЈ пре рата, није се помињало да је био генерални секретар.

Михаиловић, веома заинтересован за Титову прошлост од када га је сусрео 1941, послао је телеграм (бр. 1397) својој Влади 8. марта 1943, у коме је писало: "После годину и по дана разарања у нашој земљи још нико не зна право име партизанског заповедника".



(Наставиће се)