ДРАЖА Михаиловић је 27. марта (бр. 1446) питао:

Да ли робијаш какав је Јосип Броз који је у загребачкој полицији подведен под бр. 10434, алиас лидер комуниста под именом Тито, може да се повеже са Југословенском војском као национални борац... пљачкаш цркава и осуђеник, Јосип Броз, помоћник бравара из села Клањец у Хрватској, који се крије по свету под лажним и мистериозним именом Тито“.

Тако, између 8. и 27. марта, Михаиловић постаје свестан открића које је раније током године открио хрватски режим. Извор те информације несумњиво је био чланак у београдским новинама, „Ново време“, од 5. марта, под насловом „Ко је Тито, вођа комуниста у Босни?“, који је заснован на сличној причи која се појавила у новинама на немачком језику у Загребу „Неуе Орднунг“, 28. фебруара 1943. Новине нацистичке партије, „Волкисцхер Беобацхтер“ су 20. марта, донеле чланак са Титовом сликом из досијеа загребачке полиције и бројем 10434.

Западна штампа никада није прихватила ова открића. Тек пошто су савезнички официри за везу дошли до партизана неколико месеци касније први пут је име Тито повезано са Јосипом Брозом.

У меморандум који је југословенска амбасада у Вашингтону послала Стејт департменту 14. априла 1943. је писало: „Имена главних партизанских вођа су непозната у предратној Југославији. Тито и Нађ (вероватно Коста Нађ), два имена која се често помињу, су по свим изворима, делимично или потпуно страна“.

Почетком маја, Тито је примио телеграм из Москве који га обавештава да се Коминтерна распушта као водећи центар међународног радничког покрета зато што „...централизовани начин организације више не одговара потребама будућег развоја комунистичких партија у различитим земљама... (те) да је чак постала и сметња њиховом даљем развоју“.

Тито није одмах одговорио. Три недеље касније када се од њега тражило да одговори и када је Коминтерна престала да постоји, јавио се: „Под заставом Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина, наша партија ће наставити да испуњава своје обавезе према свом народу“. Ову изјаву су потписали Тито, генерални секретар, и Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Иван Милутиновић и Франц Лескошек, као чланови Политбироа.

Иако је Коминтерна званично распуштена, наставила је наредних неколико месеци - све до доласка совјетске војне мисије на партизанску територију, фебруара 1944. - да функционише као центар за размену партизанско-совјетских порука. То је поприлично одговарало совјетској влади. Током 1943. на тај начин су одржавали редован однос са југословенском владом у избеглиштву. Једина веза био је совјетски амбасадор при југословенској влади.

СТЈУАРТ ГИНЕ НА СУТЈЕСЦИ БРИТАНЦИ су стигли током Пете офанзиве и већ за неколико дана су се нашли усред битке. Стјуарт је 9. јуна погинуо од немачке бомбе која је такође ранила Дикина и Тита. То је отклонило све сумње: Дикин је могао да извести СОЕ-Каиро да су Немци и партизани били у борби на живот и смрт. Више од 100.000 Немаца и других припадника трупа сила Осовине је кренуло на неких 20.000 партизана, који су, трпећи огромне губитке, узвраћали једнаком мером.

Југословенски амбасадор у Москви, Станоје Симић, почео је да одржава контакте са партизанима, пре него са својим надређенима у Лондону, и тако је изгубио сваки контакт са својом владом.

Пошто је СОЕ у Каиру донела одлуку да се пошаље пробна мисија на партизанску територију, известан број канадских добровољаца југословенског порекла пошао је са аеродрома у Дерни, у Либији, према Југославији. Прва група била је под шифрованим именом „Хоатли И“, и чинили су је Стивен Сердар, Джордж Диклић и Милан Дружић, који су се падобраном спустили 21. априла близу Зворника у Босни. Друга група, под шифром „Фунгус“ коју су чинили Павле Павловић, Петар Ердељац и Александар Симић, спустила се истог дана у област Лике, у Хрватској.

Обе групе су се спустиле на слепо, јер није било познато где се налазио главни штаб партизанског покрета. Као што се испоставило, друга група се спустила у близини партизанског штаба у Хрватској, који се тада налазио у Брињу, близу Огулина. Одмах су одведени у штаб, који је обавестио Титову врховну команду. Тито је потом, 23. априла, послао у хрватски штаб директиву да се падобранци задрже, док се не утврди ко су.

Британци у Каиру у то време нису имали појма да ли је хрватски партизански штаб био врховни или не, али су знали да је било још партизанских снага даље према југу, у Црној Гори. Стога је Каиро саветовао мисији „Фунгус“ да предложи пребацивање још једне британске мисије у штаб на југу.

Партизани, који су само неколико недеља раније рекли Немцима да не би желели да имају никакве везе са Лондоном, сада су били спремни да прихвате британску мисију. Немачка Пета офанзива је управо почела, 15. маја, што је убедило партизане да немачко руководство не само да је одбило било какав облик сарадње, већ је напротив, било спремно да их уништи.

Капетан Ф. Дикин, тада 31-годишњак, и капетан В. Стјуарт, стамени 42-годишњи Канађанин, који је велики део живота провео на Балкану и познавао језик и људе скоро исто као да су његови, спустили су се падобраном 28. маја 1943. на уговорену зону спуштања близу планине Дурмитор, у Црној Гори. Била је то здружена СОЕ војна обавештајна мисија, под шифром „Типично“, са Дикином на челу СОЕ и Стјуартом као обавештајцем.

Дикин је известио да је његов задатак био да пренесе добре жеље британског штаба из Каира; да покуша да синхронизује партизанске напоре са офанзивом Савезника у Медитерану, посебно када су у питању напади на главне линије комуникација које су ишле кроз Југославију; да се не уплиће у грађански рат; да истакне партизанима британски став према Михаиловићу; и да искористи сваки утицај како би се избегли локални сукоби.



(Наставиће се)