ПОРАЗ Немачке постао је неизбежан 1944. У Југославији, Немци су се повлачили, а грађански рат су практично добили партизани. Пошто су напустили Михаиловића из војних разлога, Британци су први пут дозволили доминацију својих политичких мотива. Исто су учинили и Руси, који су у фебруару послали мисију Титу. Једино Американци нису показивали вољу за деловање у политичкој сфери.

Док се Черчил у северној Африци опорављао од упале плућа, примио је поруку од Тита којом му жели брзи опоравак. Идну је 30. децембра послао телеграм, тражећи савет од министра спољних послова да ли да Титу пошаље мало ширу поруку коју је већ скицирао или „...да му једноставно само пошаљем пријатељски кратак одговор; али се бојим да би касније осетио да сам тиме пропустио прилику да успоставим лични однос са овим значајним човеком“.

Черчил је писао: „Када Михаиловић нестане, краљеве шансе ће се значајно повећати и онда можемо поднети његов случај Титовом кабинету... Мислим да смо се сви у Каиру сложили да саветујемо Петру да разреши дужности Михаиловића до краја ове године. Све што су Дикин и Меклејн рекли, као и сви примљени извештаји, показују да је он био у активној сарадњи са Немцима. Никада те две стране нећемо довести за исти сто, све док се он не ражалује, и то не само код нас, већ то мора да уради и краљ.“

Идн је одговорио 1. јануара 1944, саветујући Черчилу да у тој поруци Титу не помиње ништа у вези са Михаиловићем. Сматрао је да ће Тито на то гледати као на знак слабости. Осим тога, краљ можда неће отпустити Михаиловића. Идн је закључио: „Ако бисмо имали јавни и спектакуларни сукоб са Михаиловићем, наша оптужба за његову издају мора бити необорива. Ја још за то немам доказа...“

Черчил није био одушевљен. Следећег дана је послао Идну телеграм: „Мене су убедили докази људи које познајем и којима верујем, да је Михаиловић камен око врата младом краљу, и да он нема никакве шансе, док се не ослободи тог терета.“

Затим је дошло до нове преписке између Черчила и Тита 8. јануара 1944. Черчил се захвалио Титу на лепим жељама за брзо оздрављење и написао да је од Дикина чуо о храбрим напорима партизана. Поручио је да му је Меклејн пријатељ и да ће његов син, Рандолф, такође ускоро бити у Југославији; да неће више пружати војну помоћ Михаиловићу, и да би му било драго када би га југословенска влада ражаловала. Черчил је додао да Британци не могу да одгурну краља Петра у страну и да ће стога наставити званичне односе које имају са њим, „али ћемо истовремено вама пружати сву могућу помоћ“.

РУЗВЕЛТ МЕНјА СЛИКУ РУЗВЕЛТ је пре поласка у Техеран 29. 10. 1943. добио „Фаришев извештај“, који је драматично променио његово виђење догађаја у Југославији: „Партизански покрет је од много веће војне и политичке важности него што се то обично мисли у остатку света. Комунистичка партија је у теорији једини елемент у оквиру партизанског покрета, али је веома активна, и постоје јаки докази да и крајње индоктринирани чланови партије напорно раде како би обликовали структуру ове новостворене државе.“ Фариш је написао да је, као Американац, код партизана био примљен са великим одушевљењем.

Тражио је да се заврше полемике на обе стране и уверавао је Тита да ће радити у „најтешњем контакту са својим пријатељима, маршалом Стаљином и председником Рузвелтом“.

Иако Черчил није желео да своје савезнике унапред консултује, одмах је послао копију свог писма Титу и Рузвелту и Стаљину. У року од два дана Стаљин је прокоментарисао: „Ваша порука Титу, у којој га храбрите и дајете подршку, ће бити од великог значаја.“ Рузвелт је, пак, послао кратак телеграм: „Мислим да на ово не треба одговарати.“

У међувремену, амбасадор Мек Виг је послао Стејт департменту кратак садржај Черчиловог писма, које је преко британског амбасадора послала југословенска влада, а 19. јануара је британска амбасада у Вашингтону обавестила Стејт департмент о писму као и о британском ставу да треба саветовати краља Петра да отпусти Михаиловића са његовог министарског положаја и као команданта у Југославији, али не пре него што се прими одговор од Тита.

Меклејн, Рандолф Черчил и Фариш падобраном су стигли у Југославију 20. јануара, близу привременог Титовог штаба у планинама изнад Босанског Петровца. Чим је Меклејн угледао Тита, који је тада носио маршалску униформу, предао му је писмо од Черчила. „Био је очигледно веома задовољан“, рекао је Меклејн.

Титов одговор је почињао овако:

Ваша порука је вредан доказ да наш народ у својим натчовечанским напорима у борби за слободу и независност има искреног пријатеља и савезника, који дубоко разуме наше потребе и наше аспирације. Ваша екселенција може бити сигурна да ћемо настојати да одржимо пријатељство које смо стекли у најтежим тренуцима историје нашег народа а које нам је изузетно драго.“

Тито је затим нагласио: „Помоћ коју добијамо од савезника у великој мери доприноси да нам ситуација на бојном пољу буде лакша“. Затим се Тито осврће на главни проблем који Черчил помиње, британски однос са краљем Петром, говорећи да он разуме тај однос и обећава да „колико год то интерес нашег народа дозвољава, избегаваћемо непотребне политичке неприлике нити ћемо правити неприлике нашим савезницима по том питању...“

Завршава своје писмо потврђујући да је читав отпор партизана био окренут ка освајачу и циљу стварања услова за истински демократску Југославију.

Черчил је одговорио 5. фебруара, поново без консултовања са САД:

Могу да разумем резервисану позицију коју сте прихватили у погледу краља Петра. Већ неколико месеци покушавам да га убедим да отпусти Михаиловића и да сличне одлуке донесе у вези са свим својим садашњим саветницима. Бићу веома захвалан уколико ме обавестите да ли би отпуштање Михаиловића трасирало пут ка пријатељским односима са вама и вашим покретом, као и касније, да вам се он придружи на терену, будући да сам разумео да је будуће питање монархије стопирано све док се Југославија потпуно не ослободи“.


(Наставиће се)