СОВЈЕТСКА војна мисија, која се састојала од два генерала, неколико пуковника и једног представника НКВД (тајне полиције) стигла је у Југославију 23. фебруара 1944. То није била мисија која је имала нека шира овлашћења, упркос високом рангу њеног шефа, генерал-пуковника Н. В. Корњејева, кога је Стаљин окарактерисао као „јадног човека... није глуп али... неизлечива пијаница“.

Пошто у то време није било аеродрома који су били у функцији на партизанској територији, совјетска мисија је доведена близу Босанског Петровца уз помоћ две „хорса“ једрилице које су позајмили од савезника и њихових ваздухопловних снага.

На путу за Италију, совјетска мисија је посетила Каиро, где их је кратко примио Дикин, и Алжир, где су вечерали са Вилсоном. Било је очигледно да Совјети нису имали јасну идеју шта би требало да раде када стигну у Југославију. Осим тога, били су спремни да посете не само Тита већ и Михаиловића (касније ће се Молотов сећати да је у Техерану предложио да би Руси можда могли да пошаљу и мисију четницима).

Меклејн описује долазак совјетске мисије у Југославију као и узбуђење које је овај догађај изазвао код партизана. Тито је приредио свечани дочек у њихову част 24. фебруара у свом новом штабу у Дрвару, на коме су били присутни и Меклејн и Фериш.

Почетком марта, Александар Богомолов, претходни амбасадор у Југославији, је тражио да савезничке и италијанске власти обезбеде средства за осам транспортних авиона у Барију, да би совјетска мисија у Југославији могла да буде снабдевена.

Истовремено, партизани су од савезничких војних власти тражили да издејствују ослобађање партизана затворених у Италији и да их размене за немачке заробљенике. Совјети у Италији, несумњиво у координацији са партизанима, на тај захтев су додали и свој - пребацивање хиљаде италијанских војника словенског порекла у Титову армију.

Односи измађу совјетске мисије и партизана, који су у почетку били пуни ентузијазма су, како је време протицало, лагано сплашњавали. Тито је ускоро схватио да су Совјети углавном били спремни само да дају понеки савет, а он је тражио намирнице које Совјети нису били у стању да испоруче.

После одлуке да повуку своју мисију од четника, Британци су предложили да пошаљу још једну мисију у Србију, али овог пута партизанима. Мајор Джон Хеникер-Мејджор је одабран да је предводи.

Двојица официра су 16. априла падобраном спуштена источно од Врања, у близини штаба македонских партизана, које је предводио генерал Михајло Апостолски. Вукмановић-Темпо, који је био Титов лични изасланик у Србији и Македонији све од 1942. такође је био тамо, као и Петар Стамболић, командант српских партизана, којих је у то време било мало и који су били поприлично пасивни.

Македонски партизани нису били тако бројни нити толико активни. Већина Македонаца очигледно није себе сматрала етничким Србима већ Бугарима. Проглашењем македонске нације у оквиру Југославије, у Бихаћу, новембра 1942. а потом подвучено и у Јајцу годину дана касније, КПЈ је почела да одузима ветар у једра онима који су желели да се прикључе Бугарској, с обзиром да алтернатива није више била утапање у Велику Србију. Априла 1944. Вукмановић-Темпо је некако успео у својим напорима да окрене Македонце према партизанима, али је ипак пред њим и његовим друговима било још много посла.

Крајем фебруара, краљ Петар и премијер Пурић су били „позвани“ у Лондон, и тамо су стигли 10. марта. Идн је позвао краља 15. марта и тражио од њега да реорганизује владу и разреши Михаиловића. Према Фотићу, амбасадор Стивенсон је известио краља Петра да је влада Нјеговог височанства сматрала да је влада у избеглиштву било тело које није више потребно и да треба да буде замењено саветом од три члана који би деловали као крунски савет, а краљ би чекао развој ситуације у Југославији и одређивање будућег уређења земље.

РУЗВЕЛТ ЧЕСТИТА МЛАДЕНЦИМА КРАЛЈ Петар се 20. марта оженио принцезом Грчке Александром и пожелео да председник Рузвелт буде посебно обавештен о његовом венчању, с обзиром да је показивао истински интерес за краљеву свадбу. Рузвелт је потом послао краљу Петру телеграм у коме изражава „своје искрене честитке и најбоље жеље за њихово здравље и срећу“.

Краљ Петар је 18. марта ручао са Черчилом. Описао је како су се он и Черчил мимоишли у вези са улогом Михаиловића. Навео је како је Черчил рекао да је Михаиловић чувао своје снаге да би се супротставио партизанима а он је одговорио да је једини Михаиловићев задатак био да избегне провоцирање непотребних репресалија против цивилног становништва. „Г. Черчил је желео да ја од Тита направим краља Југославије“, рекао је Петар званичнику Форин офиса после ручка.

Идн је 31. марта послао меморандум Черчилу предлажући му да би најбоље било „што можемо да урадимо за краља Петра да покушамо да га убедимо да представи себе као могући добар излаз на мала врата, на међународном плану“. У том циљу, Идн је предложио да краљ Петар формира нову владу „не као део нагодбе са Титом, већ како би побољшао сопствену позицију током следеће фазе...“ Идн је писао да има доста симпатија према краљу Петру.

Черчил је одговорио на Иднов меморандум 1. априла, ургирајући да се краљ Петар „притисне до крајњих граница како би се ослободио тренутног камена око врата у виду његових саветника“.

...Као што знате, мислио сам да до овога може доћи до краја прошле године. Не знам шта се постигло вртењем укруг... Читаво време моја идеја је била да се краљ дистанцира од Михаиловића, да треба да прихвати оставку Пурићеве владе или да је распусти.“

Черчил се затим осврнуо на долазак „грандиозне руске мисије у Титов штаб, и нема сумње да ће Руси предводити Титову комунистичку Југославију“. Завршио је тражећи од Идна да делује брзо како би се видело да краљ Петар формира владу која ће премостити јаз „а да не буде мрска Титу“. Черчил је мислио да би четници онда могли да се придруже партизанима против Немаца.



(Наставиће се)