АПРИЛА 1944, месец дана пре повлачења британске мисије од четника, Армстронг, њен заповедник, је известио:

"Са операционе тачке гледишта Михаиловићева наређења о неактивности су позната и следе их скоро без изузетака. Бројне заседе и саботаже су могле бити изведене у последњих 6-8 месеци буквално без икаквих губитака. Да ли би после тога било репресалија или не, то је питање на које никада нећемо имати одговор. Константно су нас убеђивали да постоји план који ће се покренути када Михаиловић одреди "Дан Д", и да ће, када се то догоди, све комуникације бити прекинуте или комплетно блокиране. Никада нисмо били у могућности да сазнамо какав је то план био, али и не верујемо да такав план постоји, осим на празним речима, иако су један или двојица команданата... можда и одредили људство за његово извршење.

Главна преокупација... још од краја октобра, била је пропаганда. Она је увек била на линији како је, ето, Србија везана, у добру и у злу, за англо-америчку звезду и да нема никаквог компромиса са снагама окупатора. Једнако јака је и пропаганда против партизана, који су, по мишљењу народа, заузели место Немаца, као непријатељ број 1".

У извештају је још писало да мисија нема никаквих доказа о сарадњи са непријатељем али да је "прилично јасно на основу очајничких покушаја локалних команданата да избегну било какву акцију у том региону, да нека врста пакта о ненападању постоји, што је одговарало обема странама".

У пролеће 1944. партизани су кренули са намером да се врате у Србију. Четници су им се супротставили, а исто су урадили и Немци и недићевци. Четници су се још једном супротставили истом непријатељу као и Немци и поново су постале актуелне оптужбе о сарадњи.

Михаиловићева размишљања можемо открити у писму његовом команданту за централну и југоисточну Србију, мајору Радосаву Ђурићу, од 8. маја 1944:

"У акцијама против Титових банди на Дрини, Немци нас нису дирали. Чак супротно, многи од наших команданата су им помогли и омогућили им да избегну нападе комуниста. Пошто немамо довољно муниције и снага, не можемо да издржимо борбу на два фронта. У овом тренутку наши најопаснији непријатељи су комунисти. Стога, наређујем да се било каква оружана акција против окупатора прекине и да се окупатор нападне пропагандно. Сваки командант ће ми бити лично одговоран уколико се ово не буде извршавало".

Дакле, Немци и четници су се договорили да не наносе штету једни другима. Они су остали непријатељи, али су обострано одложили непријатељство све до времена док њихов заједнички противник, партизански покрет, не буде ликвидиран.

Британски авиони су евакуисали и последњег члана британске мисије, слетевши на писту у Прањанима, северозападно од Чачка, у Србији, 29, 30. и 31. маја. У евакуацију су били укључени Армстронг, више од шездесет британских официра и војника, последњи преостали амерички војници, чији су авиони оборени изнад Румуније и који су искочили изнад Србије. Др Живко Топаловић, председник четничког конгреса одржаног у селу Ба, који је додељен као Михаиловићев емисар савезничком штабу у Италији, такође се придружио овом егзодусу. Нјегова мисија је била мртворођена, због политике Британаца да се заувек прекине однос са Михаиловићем.

МОЛБА КРАЛЈА ПЕТРА РАЗЛИКЕ између САД и Велике Британије нису решене и САД су наставиле да воде мало опрезнију политику према догађајима у Југославији. Писмо краља Петра било је дирљива молба председнику Рузвелту за помоћ и утеху: "...с обзиром да сам без оца, обраћам се Вама, г. Председниче, као пријатељу од поверења". Поновио је читав низ британских притисака, рекао да Тита представља мала мањина Југословена и изразио наду да ће се о будућности Југославије одлучивати уз учешће САД.

Евакуација није ишла глатко. Михаиловић је пристао да се мајор Лукачевић и још један официр из Каира врате на четничку територију. Вилсон је писао да када су та два официра стигла у Бари привукли су сумњу савезничких официра за безбедност, који су их претресли и у њиховом поседу пронашли стотину нецензурисаних писама као и злато, драго камење и сатове који су идентификовани као украдени од југословенске владе у Каиру, непосредно пре тога.

Рутам, један од британских официра који је евакуисан крајем маја, је известио да је одлазак био веома дирљив. Михаиловић је рекао да без обзира шта неко мисли или каже да он и они који мисле као он, осећају савезнике као своје пријатеље и да су они сами савезници западне демократије. Из тог разлога, ако ни због чег другог, он сматра својом дужношћу да се безрезервно увери, да ће се евакуација извршити успешно. Рутам је рекао: "Ми, као представници великог народа, смо од представника малог народа добили на поклон лекцију о понашању и како да и у муци останемо достојанствени"!

Своју Седму офанзиву Немци су спровели 25. маја, операцију која је подразумевала падобрански десант под шифрованим називом "Коњићев скок". Тито је једва избегао заробљавање тако што се попео уз суву стазу иза планинског водопада. Чим су савезници увидели обим немачке офанзиве, извели су снажан ваздушни напад као подршку стиснутим партизанима. Скоро 300 средњих бомбардера и 200 ловаца су били ангажовани у овој операцији над Југославијом.

Шеф совјетске војне мисије, генерал Корњејев, који је већ неко време наговарао Тита да авионом напусти Југославију, тада је поновио своје предлоге. Тито је прво оклевао али се на крају сложио. Питао је британску мисију да му организује евакуацију, па је 3. јуна послат један "ДЦ-3" да га одвезе до Барија. Када је Стрит ушао у авион изненадио се када је видео да је у њему руска посада. Испоставило се да је авион добијен у пакету споразума о зајму и најму и да су њиме управљали Руси из Барија. Меклејн је рекао "да је пилот некако успео да добије посебне дозволе за тај авион, омогућивши на тај начин својој влади да тврди да је она спасила Тита".

(Наставиће се)