ПОШТО је два пута одбио састанак са Вилсоном у Италији, Тито се предомислио, јер је постао свестан да се командант за Медитеран изнервирао, али сада је Вилсон одлучио да га пусти да чека. На крају, договорено је да би Тито могао да дође у Казерту 5. августа.

Следећег дана, Вилсон и његова пратња су отпочели са Титом и његовим партнерима војне разговоре. Тито је тражио тенкове и тешку артиљерију. Вилсон је покушавао да га убеди да постоје тешкоће не само приликом слања таквих тешких пошиљки него и код одржавања такве опреме.

Друге тачке у разговорима су се тицале координације операција Балканских ваздухопловних снага са копненим снагама партизана на земљи, стварање партизанских ваздухопловних снага уз помоћ Савезника, медицинског третмана рањених партизана у Италији, успостављања партизанске базе за снабдевање у Италији и трансфер партизанима оних југословенских бродова који су постали део савезничке медитеранске флоте.

Док је Вилсон писао како га је Тито импресионирао својим понашањем, способношћу и искреношћу, као и сталним неистицањем својих достигнућа, Дедијер је известио да су Југословени тумачили Вилсоново понашање „помало увредљиво“.

Крајем јула Черчил је сугерисао Вилсону да ће доћи у Италију, 6. или 7. августа. Послао је следећи телеграм: „По мене би стварно била штета да се не сретнем са Титом, са којим сам потпуно спреман да продискутујем политичка питања свих врста. Да ли бисте стога могли да ми закажете састанак с њим, тако да то буде у Казерти, осмог и деветог“?

Из безбедносних разлога, Титу није речено о Черчиловој намери да га посети, али је Тито изгледа већ знао зашто га задржавају у Италији, а Меклејн прича да је Тито, кад је угледао велики авион рекао: „Ево, стиже господин Черчил“.

Тито је 12. августа позвао Черчила, који је писао: „Носио је изузетну златну и плаву униформу која је била веома уска испод врата и вероватно не толико подесна за тешку врућину. Униформу су му дали Руси а, како ми је после речено, златна чипка је дошла из Сједињених Држава“.

Разговор је брзо скренуо у политику. Тито је рекао да помирење између њега и Михаиловића, чија је снага, како је додао, почивала на помоћи од Немаца и Бугара, није вероватно. Черчил је изјавио да краља не треба одбацити, на шта је Тито одговорио да он разуме британске обавезе према краљу Петру, али да није у стању да било шта уради по том питању док се рат не заврши.

Тито је уверавао Черчила да он нема никакву жељу да уведе комунистички систем у Југославији. Руска мисија при партизанима, рекао је Тито, је такође била против те идеје. Када је Черчил упитао Тита да ли би могао да иступи јавно са званичном изјавом о комунизму у Југославији, Тито је промрмљао да би то могло да изгледа као да је натеран да тако нешто каже.

После свог првог разговора са Титом, Черчил му је послао меморандум датиран 12. августа, у коме се исказују жеље Британаца да виде уједињену југословенску владу, у којој ће сви Југословени који се боре против непријатеља бити присутни. Такође се надао и да ће доћи до „помирења између српског народа и народноослободилачког покрета“, фраза коју је Тито упорно одбијао, протестујући да партизански покрет „није разведен“ од српског народа.

Черчил је такође изјавио да ће Британци наставити и, ако је могуће, повећати снабдевање југословенских снага ратним материјалом када југословенска влада и партизани постигну споразум. Осврћући се на питање комунизма, рекао је да су Британци, заузврат, очекивали од Тита да објави да неће наметати комунизам земљи, нити ће користити своју војску како би утицала на слободно исказивање воље народа у вези са будућим режимом у земљи. Затим је сугерисао да се Тито састане са краљем Петром у Југославији, на шта је Тито касније одговорио да још није погодан тренутак за тако нешто. Черчил је, даље, упозорио Тита да не користи савезничке испоруке за братоубилачки рат.

ДЕСАНТ НА ИСТРУ Черчил је питао где би Титове снаге могле да сарађују у отварању луке у Истри тако да намирнице могу да се шаљу и морем, а не само ваздушним путем. Тито је одговорио да, иако се немачки отпор повећао, а самим тим и губици на југословенској страни, извесно је да би он волео да се организује акција на полуострву Истра, у којој би југословенске трупе могле да учествују.

Шубашић, који је пре Черчила стигао у Италију, учествовао је у разговорима Черчил-Тито од 13. августа. Черчил је о својим разговорима известио идентичним телеграмима Рузвелта и Стаљина 14. августа. У једном делу каже:

Рекао сам обојици југословенских лидера да је наша једина замисао да комбинују своје ресурсе тако да поведу југословенски народ у јединствену борбу против Немаца. Наш циљ је да промовишемо оснивање стабилне и независне Југославије, а стварање уједињене југословенске владе је корак који води ка том циљу. Двојица лидера су постигла задовољавајуће споразуме у погледу бројних практичних питања“.

Стејт департмент је имао велике резерве у вези са разговорима Черчила и Тита. Нјихове сумње су биле изражене у меморандуму који је Метјус, заменик директора Канцеларије за европска питања, послао Халу 18. августа. Оно што је највише бринуло Департмент били су извештаји да америчко оружје користе Титове снаге како би „убијале Србе“ те је Марфију послат телеграм да Сједињене Државе не одобравају било који план који ће уздићи Тита науштрб Срба. Марфи је одговорио да су извештаји о Титовим акцијама против Срба претерани, по оцени „компетентних америчких официра“ у Казерти.

С тим у вези, требало би рећи да су у касно пролеће 1944. Савезнички здружени штаб и Блискоисточни штаб, сваки за себе, објавили резултате истраживања о Југославији, ради званичне употребе. Оба су садржала изразито анти-четнички и про-партизански карактер. Једно истраживање је носило наслов „Четници“, а друго „Народноослободилачки покрет Југославије“.

(Наставиће се)