ШУБАШИЋ је 20. августа, на повратку са Виса, провео неколико часова у Барију са Британцима, пре него што је одлетео за Лондон. Норден, који га је видео само неколико минута, известио је Стејт департмент да су разговоре на Вису и у Барију водили Британци и Југословени сами и да америчким званичницима није уручена ниједна позивница.

Ослањао се на информације које му је достављао амбасадор Стивенсон да се током разговора Тито-Шубашић на Вису, Тито сложио да Народноослободилачком комитету представи нацрт плана за "јединствену југословенску државну власт": што би било спајање Шубашићеве владе у избеглиштву и Титовог Народноослободилачког комитета. То је већ било договорено током Шубашићеве претходне посете Вису, тачно два месеца раније.

На августовском састанку на Вису партизани су поставили многа друга питања, која су и довела до добијања међународног признања партизана као једине југословенске војне и политичке снаге, науштрб краљевске владе и четника.

Норден је додао у свом телеграму Департменту да су министри Косановић и Цанкар, који су пратили Шубашића на Вис, изразили жаљење да је било тако мало контаката са америчким званичницима током неколико последњих дана. "Цанкар је запазио да би тада било све другачије али се оградио када сам тражио да ми то појасни... Косановић је изразио жељу да буде именован за амбасадора у САД".

Још један аспект Черчилових разговора са Титом је дубоко бринуо Стејт департмент. Партизани су изгледа сматрали да ће италијанска провинција Венеција Ђулија, као поклон, припасти Југославији. Марфију је Департмент саветовао 26. августа да "то није позиција његове владе, нити је став британске владе, колико ми знамо, да Југословени траже и добију део или цео овај регион у овој фази". Раније (9. августа), Марфију је речено да су Сједињене Државе веровале да савезничка војна власт треба да се прошири на све градове на италијанској територији, у оквиру граница из 1939.

На четничкој територији, лишеној савезничких официра за везу још од краја маја, бројни амерички пилоти су чекали евакуацију. Савезнички ваздушни напади су се видно повећали у пролеће 1944. а честа мета су била нафтна поља код Плоештија у Румунији. Многи амерички пилоти су у повратку са својих мисија морали да се катапултирају или су им авиони онеспособљени. Почетком јула, на подручју под контролом Михаиловића, било је више од стотину пилота.

УМОРНИ ШУБАШИЋ НОРДЕН је оценио Шубашића "као уморног и растресеног". Британци су изразили значајан оптимизам, известио је даље Норден. Они су осећали да су преговори између Шубашића и Тита о покушају споразума о "јединственој југословенској државној власти" били дефинитиван корак напред. Шубашић је, с друге стране, после његовог толико жељеног састанка са партизанима, био песимиста.

Као решење, с којим се сложио и Вилсон, створена је нова организација под именом Спасилачка ваздухопловна јединица, такође позната и као "Ваздушни тим", чији је једини задатак био евакуација пилота.

Четрнаест америчких транспортних авиона, у пратњи шест "спитфајера", је 10. августа из Прањана евакуисало око 250 пилота, међу њима и неколико британских чланова посаде. Било је у тој евакуацији и нешто Француза и Руса које су четничке трупе ослободиле у близини борских рудника, као и двадесет до тридесет Италијана који су се придружили четницима после предаје Италије. Читава операција је трајала десет сати.

Неколико Југословена је, такође, пошло, како би се придружили др Топаловићу. То су били Адам Прибићевић, вођа Независне демократске странке; Владимир Белајчић, судија Врховног суда пре рата; Иван Ковач и капетан Звонимир Вучковић. Заједно са Топаловићем, мисија је имала задатак да оствари политичку и војну помоћ за Михаиловићев покрет. Ироничном коинциденцијом, четничка мисија је стигла у Италију у време када је и Тито био тамо.

Када је Черчил чуо за одлуку САД да пошаљу мисију Михаиловићевом штабу, био је толико узнемирен да је послао телеграм председнику Рузвелту 6. априла, истичући како су Британци били у процесу повлачења своје мисије од Михаиловића и притискали "краља Петра да се ослободи тог терета који га је вукао наниже у његовој сопственој земљи и који је функционисао једино уз помоћ непријатеља".

Затим је наставио:

"Уколико, у овом тренутку, америчка мисија стигне у Михаиловићев штаб то ће на Балкану означити потпуну контрадикторност у акцијама Британије и Сједињених Држава. Руси ће сигурно у потпуности залегнути на Титову страну, коју и ми потпуно подржавамо. Тако ћемо бити сви заједно иза један корак. Надам се и верујем да се то може избећи".

Рузвелт је одговорио 8. априла:

"Моја замисао када сам дао овлашћење ОСС-мисији Михаиловићу је да добијем обавештајце и мисију која неће имати никакве политичке функције. У погледу, пак, Вашег мишљења да ће можда бити неразумевања код наших савезника и других, послао сам поруку да се таква мисија не шаље".

Тако је персонал који је био размештен у Италији - распуштен али су ипак настављене припреме за мању мисију.

Потпуковник Роберт МекДауел, официр војне обавештајне службе у Каиру, изабран је за шефа смањене мисије, и постављен је на привремену дужност у ОСС-Бари.

Ипак, требало је неколико недеља да се та група покрене. Тек на свом седмом лету над Србијом били су и чланови мисије, капетан Джон Милодраговић, поручник Елсворт Крамер и радио оператер који је требало да успостави везу са Михаиловићевим штабом. Ова мисија се 26. августа спустила код Прањана.

(Наставиће се)