ПРАВА „бомба“ је експлодирала 12. септембра, када је краљ Петар, у обраћању из Лондона, изрекао народима Југославије срж краљевског декрета од 29. августа, којим се Михаиловић разрешава команде. Краљ није директно поменуо Михаиловића, али је позвао „све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и придруже народноослободилачкој војсци под вођством Маршала Тита“. Рекао је свом народу да је Шубашићева влада „уз моје пуно сазнање и одобравање склопила кључни повољан споразум са том нашом народном војском, коју једногласно признају, подржавају и помажу наши велики Савезници - Велика Британија, Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе“.

Такође је упозорио:

Нико... ко се оглуши о овај апел неће избећи назив издајника пред својим народом и пред историјом. Овом поруком снажно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитет круне за шта је било покушаја како би се оправдала сарадња са непријатељем и изазвала неслога међу борцима у најтежим данима њихове историје, од чега ће користи имати само непријатељ“.

Иако краљ именом није поменуо Михаиловића, било је јасно на кога мисли. Писао је да су и британска и југословенска влада инсистирали да Титово име буде наглашено, а после три састанка са Черчилом, једино је могао да „смањи интензитет представљања Тита као јединог хероја и да не каже ниједну реч против Михаиловића, као и да скрати оригинални нацрт говора“.

Говор је имао тренутан и разарајући ефекат на морал Михаиловића и четника. Више од три године они су се борили пре свега за једну ствар: да очувају монархију и да врате свога краља у ослобођену земљу. Осећали су да нису нигде погрешили, да је њихов циљ оправдавао средства која су одабирали. Сада их краљ, у неколико речи, означава издајицама!

БЕЖИ И КЕСЕРОВИЋ! КАДА је Црвена Армија ушла у Југославију 1. октобра, неке од четничких јединица, пошто партизанске још нису стигле до границе, понудиле су сарадњу Русима. Будући да је до почетка октобра сарадња међу њима била веома слаба, Руси су четнике убрзо предали партизанима. Један од Михаиловићевих команданата, Драгутин Кесеровић, једва је избегао да га 14. октобра предају. У истој акцији поручник Крамер из Мекдауелове мисије је био ухапшен и послат у Бугарску, одакле је касније пуштен.

Многи су напустили Михаиловића после овог краљевог прогласа. Они који су са њим остали су наставили да се боре мање за монархију, а више да сачувају земљу од комунизма, али понајвише јер су били одани Михаиловићу.

У таквим околностима, четници су били приморани да напусте све акције против Немаца да би се одбранили од партизана. Средином септембра, партизани су прегазили Михаиловићев штаб близу Прањана и мада је генерал побегао са неколико стотина четника у североисточну Босну, његови документи су пали партизанима у руке. АФХ-Казерта је од британског официра за везу који је пратио партизане, тражио да одмах пошаље комплетан извештај. Упозорен је да је битно за политику Савезника да се оружје које је слато Титу не користи у сврху борбе против четника, осим уколико они активно не спречавају партизанске снаге да достигну легитимне војне циљеве или активно сарађују са непријатељем.

Усред савезничко-партизанске сарадње током операције „Ретвик“, односи између Британаца и Американаца с једне стране и партизана са друге су се изненада погоршали. Официри за везу из различитих јединица приметили су почетком септембра да, скоро из дана у дан, атмосфера између њих и њихових партизанских сабораца постаје све хладнија и много више пословна. Извештај ОСС-Барија, од 20. септембра, претпоставља „да се мотив који стоји иза Титовог потеза налази у његовој жељи да смањи и контролише америчке и британске војне представнике у земљи, сада кад мисли да је грађански рат већ готов и када му британске и америчке намирнице више нису потребне“.

Тито је 23. септембра издао наредбу којом се британским и америчким војним мисионарима, додељеним његовом штабу, не дозвољава да се крећу ван подручја штаба. Кирк из АФХ је рекао Стејт департменту да је опште тумачење у Казерти било да је то наређење издато како би се искључило било какво британско или америчко сведочење о грађанском рату у Југославији. Америчке војне власти су оштро протестовале против ове Титове наредбе и одговориле отказивањем испорука и евакуационих летова рањених партизана. Донован је о овим мерама обавестио државног секретара 24. септембра.

Да ситуација буде још компликованија, дошло је до нових размимоилажења између Британаца и Американаца. Потпоручник Живан Кнежевић, војни аташе, и капетан Борислав Тодоровић, помоћник војног аташеа у југословенској амбасади у Вашингтону, подржали су амбасадора Фотића који је одбио да призна Шубашићеву владу у јулу. Тражили су од Ратне канцеларије САД да их пребаци на Михаиловићеву територију, ако је то могуће. С обзиром на то да је Михаиловић пружао одређену помоћ обореним америчким пилотима, Сједињене Државе су сматрале да је овај захтев од великог значаја. Пошто је добијено одобрење генерала Вилсона, двојица Југословена су напустила САД у другој половини августа и отишла за Бари.

Испоставило се да Вилсонов штаб имао другачије планове. Посебно је британски политички саветник, Макмилан, био против слања Кнежевића и Тодоровића у Југославију, јер су они, наводно, имали дугу историју субверзивних борби и по његовом мишљењу, сигурно би правили проблеме када тамо дођу. Макмилан је тврдио да су „краљ и Тито били веома сумњичави према мотивима Савезника да два таква човека пошаљу Михаиловићу“. Зато су се Британци саветовали и са Титом и са југословенском владом у Лондону, и постигнут је споразум да се никакви Југословени не враћају у Југославију без претходног одобрења Шубашићеве владе.



(Наставиће се)