НОВИ преговори Јеле Балшић, који су уследили с Млечанима, као и увек, отегли су се на пуна три месеца. Влада у Венецији је упорно инсистирала на томе да су њени захтеви превелики. Најзад је тек 27. новембра 1409. дошло до мировног уговора на годину дана и Јела се преко Дубровника вратила у Зету. Но, кад је та година истекла, непријатељства су настављена још годину и по, све док посредовањем Сандаља Хранића Балша III није коначно 26. новембра 1412. године дошао до мира по којем су он и Јела добили само Будву и Улцињ и хиљаду дуката ренте годишње за све остало.

До посредовања хумског војводе Сандаља Хранића у прилог Балши III у његовом сукобу с Млетачком републиком дошло је због тога што се Јела крајем 1411. године удала за њега. И то је био политички брак због Сандаљевих интереса у Зети и Приморју, али се испоставило да му је та веза донела и других предности, јер се видело да је Јелино присуство у његовом животу деловало оплемењујуће на његово касније понашање. После мајчине удаје, Балша III је остао у Зети сам и наставио борбу за очување своје очевине.

ПОШТО у првом браку није имао деце, Балша III се 1412. развео од Маре и оженио ћерком дањског господара Које Закарије, Бољом, с којом је касније имао две кћери. У децембру 1413. он је основао манастир Прасквицу у Паштровићима, а његов таст Која Закарија је добио на управу Будву. Следеће четири године се настављају граничне чарке с млетачким поглаварима у Приморју, као и покушаји договора о миру који углавном не успевају због става млетачке владе да Балша тражи сувише. У то време он је већ озбиљно болестан (највероватније је патио од туберкулозе), јер се зна да га је дубровачки лекар три пута посећивао у току 1417. и 1418. године.

У марту 1419. ратне активности се појачавају јер тада Балша хапси све млетачке грађане на својој територији, заузима део скадарског дистрикта и опседа град Дриваст, који после шестомесечне опсаде успева да освоји. Потом опседа и друге млетачке приморске поседе, али га болест спречава да делује агилно, те му Млечани опет нуде дуже примирје да би добили на времену. А у марту 1420. године њихова јака флота разбија Балшину блокаду Скадра на Бојани и на молбу Которана узима и тај град под своју власт.

ТЕШКО оболели Балша тада опет покушава да се измири с Млечанима, али они одбијају његове захтеве за мир. Кад је и Будва прихватила млетачку власт, тешко болесни Балша шаље нову делегацију за преговоре у Венецију, а он, предосећајући да му је близу крај, у фебруару 1421. године одлази у Београд, у посету свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу. Месец дана касније он тамо умире, и на самрти ујаку формално завештава Зету у наслеђе, с тим да се деспот побрине о његовој жени Бољи и две малолетне кћери. И док је деспот Стефан достојно оплакао и са свим почастима сахранио свог сестрића, Млетачка република је пожурила да приграби и остатак Балшића државе. Пошто су већ били господари Скадра и Будве, тада су заузели и Дриваст, Улцињ и Бар. На истовремени захтев Сандаља Хранића да му, као Јелином мужу, уступе Горњу Зету с Баром и Будвом нису се ни обазирали, најавивши да су та места добровољно изабрала млетачку власт, те им част зато налаже да им обезбеде обећану заштиту. А што се деспота Стефана тиче, рачунали су да им ни он неће правити много проблема због смрти султана Мехмеда крајем маја 1421. године, што је за српску деспотовину био догађај од првостепене важности.

УДАЈОМ за Сандаља Хранића и смрћу свог сина Балше III, принцеза Јела је поново била у сенци свог другог мужа. Из дубровачких извора се види да је он пред крај 1425. године, забринут због могућности турског напада на његове поседе, замолио дубровачке власти да га са женом, братом Вукцем и синовцем Степаном приме у случају нужде или невоље. Дубровачки оци су о томе дуго већали и на крају је његова молба прихваћена.

Јануара 1426. године Сандаљ је с Јелом дошао у посету Дубровнику, где су дочекани с посебном пажњом. Тада је он одредио да његових шест хиљада дуката, остављених код дубровачких банкара, у случају његове смрти припадне Јели. Затим прилично дуго нема о Јели у њиховој архиви никаквих података, сем да јој је Веће умољених 4. јуна 1429. године одредило поклон од хиљаду дуката. Сандаљ Хранић је умро 15. марта 1435. године и Јела је по други пут остала удовица.

КРАЈЕМ октобра 1436. године Јела је преко Цавтата дошла у Дубровник да тражи Сандаљеву заоставштину, но градске власти јој нису испуниле тај захтев. Узела је само својих хиљаду дуката и добила још сто од њих на поклон с понудом да може да остане у граду ако јој то одговара. Том приликом је оставила у Дубровнику нешто од свог накита, али се није тамо настанила. Касније има у градским књигама више помена да су јој Дубровчани плаћали интерес за њене залоге. Забележено је и да је у априлу 1438. уложила на свој рачун хиљаду дуката, а августа 1441. године и своје скупоцено посуђе, као и додатни накит.

По примеру старих Немањића, она је 1440. године подигла Богородичину цркву на острвцу Бешки на Скадарском језеру, где је одредила да буде сахрањена, и у јесен 1442. написала тестамент у коме је највећи део својих личних ствари, новца и накита оставила својој унуци, војвоткињи Јелени, жени Стјепана Вукчића. Својој јединој преживелој сестри Оливери оставила је златну икону и двеста дуката, с тим да их она утроши на молитве за њену душу и милостињу.

УМРЛА је почетком марта 1443. године и сахрањена је у свом храму Свете Богородице на острвцу Бешки на Скадарском језеру. Као осмогодишња суверена владарка Зете, она се све то време храбро и без ичије помоћи борила за правду и спас своје државе против водеће европске трговачке, поморске и финансијске силе тог доба, и њено витештво у тој борби нимало не заостаје за подвизима њеног брата деспота Стефана Лазаревића или краља Марка Мрњавчевића, који су данас опште признати као највећи српски витезови тог доба.


РАСКОШНА ОДЕЋА И НАКИТ

У ЛЕТО 1412. године, када је угарски краљ Сигисмунд прослављао свој избор за цара Светог римског царства, на ту паневропску властеоску прославу био је позван и Сандаљ Хранић с Јелом. Из списка њихових поруџбина сачуваног у дубровачком архиву види се да су они за ове свечаности потрошили у Дубровнику читаво мало богатство. И на прослави је запажена изразита раскош у Јелином накиту и одећи.


КРАЈ